БИТИ БРЕНД ЈЕ ТРЕНД!

Тешко да је у четвртак било Србина који се није разгалио пред фотографијом из Гуче за коју би репортер Бете требало да добије награду: брижни Мрка, загледан у даљину и помало забринутог лика због све силе изазова који га чекају на власти, нежно је на недрапригрлио опозиционара Вељу, посусталог од трубача, пића и свадбарског купуса, уснулог и некако резигнираног што не може да од Србије направи једину потпуно асфалтирану земљу на свету.

Фотографија „Кад јагањци утихну” је икона српског политичког екуменизма који је, знамо, немогуће остварити у скупштини, али редовно тријумфује по кафанским просторима. Апоседује још једну димензију: нико ништа не замера ни Мрки ни Вељи. Они су људи са брендом.

Брендирање више не важи само за производе, услуге или компаније. Створен је нови тренд назван персонално брендирање. Неопходан за грађење каријере, представља ефикасно оруђе које помаже да дефинишете ко сте, за шта се залажете, зашто сте тако посебни, различити од већине и када сте њен део.

Брендирање је важније од маркетинга и продаје. Већина одлука о куповини, кажу експерти, почива на поверењу и емоцијама које се везују за одређени производ, услугу или особу. Мајкрософт, Најки, Тојота, Гугл или Кока кола кажу нам како желе да ми видимо њихове производе. Ови брендови не комуницирају с нама говорећи шта су, већ како желе да изгледа наша перцепција њихових производа.

Тако је и у свету политике. Политичари желе да их видимо онако како они желе. Као што људи поклањају поверењеособамаза које им се чини да их познају, са којима осећају неку врсту блискости. Успешни ликови 21. века, политичари, бизнисмени, спортисти, сви они траже сопствени бренд. „Да би били успешни у животу морате да створите лични бренд који ће вас продавати”, читам у фебруарском броју магазина „Today’s Manager”.

Бити бренд је тренд!Како би били „купљени” на изборном базару, како би пре и после тога били уважавани, и наши лидери отиснули су се у персонално брендирање. Траже да их дизајнирају, произведу, запакују и испоруче бирачима. Једни су сопствени бренд стекли из нехата. Други на њему помно раде.

Поменути Мрка и Веља припадају првој категорији. Другу предводи Борис који помно слуша савете Шапера, гуруа ове нове науке. Између њих су Вук Драшковић и Богољуб Карић, који су уз помоћ фризера дотеривали или, као Лидија Вукићевић, разбарушивали свој бренд-имиџ.

Резултати су какви јесу. Наше политичаре можемо да ценимо или не ценимо, да их волимо или не, али колико сте пута чули: „Вук Јеремић се заиста извештио”, „Види ти малог Вучића шта је научио”, „Од Ивице постао политичар”... Брендирали су се. Исто важи и за менаџере. Озбиљан транзициони пут треба превалити од комерцијалисте у белим чарапама до врхунског пословног човека.

Што значи да хватамо корак са светом. Председнички кандидат Барак Обама је по оценама стручњака највећи симбол тријумфа личног брендирања. Могуће будући председник Америке је оличење принципа „имиџ менаџмента” савременог доба. Његов бренд је јасан, аутентичан, јединствен, запамтљив. „Свеже, отворено, без страха” опис је „Тима Обама” (Барак и супруга Мишел).

Слоган више подсећа на рекламу за неки производ, а не за особу, али ово је све чешћи начин на који се појединци представљају. Том Петерс, чаробњак америчког менаџмента и отац личног брендирања, може да ликује јер се показује колико је у праву само 11 година откако је штампао манифест под насловом „Бренд звани Ви”. Чланак је постао књига, књига је прерасла у покрет, науку менаџмента познату као персонално брендирање:

„У ери индивидуалног морате да будете свој сопствени бренд. Време је за мене, и Вас, да научимо лекције од великих брендова, лекције које су истина за сваког ко је заинтересован да искочи и просперира у свету новог рада”.

У САД персонално брендирањедоживелоје експлозију прошлегодине, не само захваљујући ширењу феномена познатог под именом бренд Обама, већ и због неуморних активиста покрета који сами себе лансирају провокативним називима као што су „дизајнер животног стила”, „ултравагабунд”, „гуру продуктивности” или „серијски предузетник”.

Ови адвокати слогана „Брендирај ме”, бранитељи тезе да морате агресивно да будете присутнибарем по блоговима, тврде да у дигиталној ери нико од нас не може да избегне реалност по којој смо сви ми брендови. Што, ваљда, подразумева да ако нисте поменути online, онда не постојите.

Глобални лидери, локални политичари и селебритис свих врста немају проблем да их не помињу. Пошто испуњавају тај услов, могу да се отисну даље у своје брендирање. Уче дикцију и тешу речник, пажљиво изучавају где ће са рукама, клоне се свега што ће бирачке цепидлаке одмах прогласити за неучтивост, бахатост, склоност гафовима. У најмању руку за неаутентичност.

Овдашња верзија персоналног брендирања нешто је друкчија. Посебнија. Саображена навикама и жељама слушалаца. Она двојица са фотографије у четвртак готово да су прототипови политичког бренда Made in Serbia. Мрка је стекао славу као једини социјалиста који је смео да псује пред строгом професорком, мајком – оснивачем Јула. Веља је бренд народњака такође изборио терањем новинара у место постања све пред укљученим ТВ камерама.

Не бих нипошто да уопштавам и да овај бренд прогласим већинским. Читава колекција нових углађених политичара би ме демантовала. Ови полит-јапијевци не разликују се од колега са Запада, јер ни тамо политичари не желе да се зна како се труде да постану симпатичнији, речитији, шармантнији, ближи људима од којих очекују да за њих гласају. Можда и зато да их порески обвезници не би питали ко то плаћа: један сат код врхунског саветника за бренд кошта око 600 евра.

Једини који се поносно хвале да имају брендинг консултанта су менаџери или банкари, па је икона личног бренда постао Доналд Трамп који, попут Луја Четрнаестог, о себи говори у трећем лицу. „Запамтите да сте ви генерални директор Компаније, и да ви морате да чините да се ствари догађају, а не да зависите од других”, чувена је Петерсова мантра.

Усвим овим понекад заморним покушајима да себе уздигнете изнад других има нечег необичног, каткад и нарцисоидног. Могуће је да тај самодетерминизам ослобађа, али то је приступ који не трпи границе. Он једноставно понесе. Ти људи не признају „не” као одговор. Настављају и ако их одбијају.

Ту назирем опасности. Уколико брендирани политичари добију наслагу комерцијале и превише личног интереса, то прети да покида социјално ткиво. Свако претеривање не ваља. Па и са персоналним брендирањем.Оно успева на кратак рок под условом да нудите квалитетну робу на продају. Ствари друкчије изгледају на дужи рок.

„Једном када ваш бренд постане успешан, људи ће желети да наставите и останете исти – што можда није ваша жеља”; пише Карл Онор, још један од експерата на ову тему. „Створите бренд да служи вама, али онда постанете слуга свог бренда.”