У вечитом рату

Тешко је претпоставити да ће посљедње расправе на релацији службеног Загреба и Београда о темељном карактеру војно-полицијске акције „Олуја” битније промијенити карактер хрватско-српских односа, који су, најблаже речено, у том раздобљу, доживјели низ изузетно драматичних промјена. Наиме, упркос рату, ужасима, застрашујућем страдању хрватског народа, агресији произашлој из Милошевићеве монструозне политике, тај би се однос и данас могао најкраће описати као однос трајно зараћених страна које, иако бизарно, једна за другу показују трајно и неуобичајено велико занимање. Немогуће се у новинском тексту бавити свим повијесним разлозима такве међусобне релације, а покушај да се објасне узроци непримјереног интереса Хрвата за србијанске изборе или Караџићево хапшење, као и чињеницу да је добар део Срба на Европском ногометном првенству здушно навијао за хрватску репрезентацију или да су на београдском Евросонгу најбоље примљени загребачки „Краљеви улице”, унапријед би био оцијењен као површно приказивање ситуације у чијој су позадини знатно озбиљнији проблеми.
Па ипак, гледајући уназад, чињеница је да Срби и Хрвати његују посебне, тешко разумљиве међусобне односе који би се, прије но кроз социолошке анализе могли гледати кроз призму психологијских расправа. Крвави рат инициран из Београда, у којем је животе у Хрватској изгубило 11.000 Хрвата, међу којима и више од 300 дјеце, рањено је 37.000 грађана, а три хиљаде су нестале, Хрватској несумњиво даје за право да буде посебно осјетљива на сваку неизбалансирану реченицу која данас стиже из Београда. Нажалост, превелик број становника Србије ни данас не разумије да је Хрватска била уистину војно нападнута, да су гранатирани велики и мали градови, да је Вуковар сравњен са земљом, да су бомбе падале готово посвуда и да су у њиховом сусједству, уз њихово судјеловање или шутњу многе обитељи заувијек завијене у црно, те да се то нипошто не може мјерити са санкцијама које је због тога поднијела Србија, укључујући и НАТО-ово срамотно бомбардирање Београда које уистину није представљало ништа друго доли најгрубљу манифестацију силе и моћи истих оних који су рат у Хрватској, да су хтјели, могли спријечити на вријеме.

С друге стране, Хрватској су требале године до признања да су акције „Бљесак” и „Олуја” за собом оставиле невине жртве српске националности и да се и за то мора одговарати.

Но, у свјетлу онога што се језиком службене политике најчешће назива „нормализацијом односа”, остаје чињеница да су многи припадници двају народа, и у немогућим околностима рата и пораћа покушавали његовати нешто што би се можда олако могло назвати међусобном симпатијом.

Произлази ли она из чињенице сличности језика, донекле и менталитета или из чињенице да су Срби стољећима поштовали хрватску углађеност, а Хрвати српску галантност, требали би процијенити компетентнији стручњаци. Но, ако се из цијеле приче искључи можда и патолошка позадина односа двају народа који су се у повијести, а данас премда непопуларно – називали братским, како друкчије објаснити да су Срби, након обала Грчке, Турске и Кипра, пресретни што могу љетовати на „правом мору” или хрватску одушевљеност све учесталијим излетима на београдске сплавове, роштиљ, забаве до јутра каквих им дома пословично недостаје.

Иако се ове тврдње могу чинити тривијалним или им се може приговорити да односу двају народа приступају паушално и популистички, остаје чињеница да ни Хрвати ни Срби такве, неразумљиве, опречне па и компликоване односе не његују са осталим припадницима заједничке бивше југославенске државе. Захлађење хрватско-словенских односа, упркос цивилизованим рукавицама у којима се одвија, није, чини се, никада успјело побудити толики интерес једног народа за други, а Македонија је, примјерице, из перспективе већине хрватских грађана до данас, премда су билатерални односи више неголи добри, постала нека далека и помало егзотична дестинација.
Због свега тога, не желећи нипошто унизити застрашујуће компликовано повијесно насљеђе обају народа, заједничке и појединачне фрустрације Европом, свијетом, монархијама, политичким моћницима и финансијским малверзацијама, као и чињеницом да Хрвати и Срби никада нису престали сурађивати при шверцу кокаина или пљачки банака, тај би однос можда било најбоље описати као однос бивших супружника. Који су тешко подијелили заједничку имовину, који су ратовали, мрзели се и грлили, који никада један другоме нису до краја вјеровали, али, једнако тако, чак и данас, након свега, обострано и сладострасно уживају у епитету „бивши”.

Иако је у Хрватској реченица „ко нас, бре, завади”, засигурно још увијек, с правом, на листи најомраженијих (јер се добро зна ко нас је завадио), чини се да Хрвати и Срби након неуспјелог брака покушавају пронаћи модел који би им осигурао, ако ништа друго, оно узбудљиву авантуру која ће их једне и друге будити из учмалости властитих живота. Но, узбудљивост као страсна предност авантуре у сваком се тренутку, нажалост, опет може претворити у потенцијалну опасност… Али, тешко јој је одољети.