Једна школа на седам брда

Рогачица код Бајине Баште – Из општинског места Бајина Башта до школе у селу Јасик, високо у брдима Маљена, путује се 37 километара у једном правцу. Сатима асфалтом и макадамом на точковима, прво низ Дрину па по планинским успонима и окукама. То што су у невеликом Јасику свега три ђака није сметња да до ње, као и у сваку од седам издвојених сеоских школа матичне ОШ „Стеван Јоксимовић” из Рогачице, редовно вози минибус. Обиђе засеоке и покупи ђаке које бесплатно превози до брдских школа, а с њима у возилу путују и учитељи. Тако учитељица Драгана Петковић путује из Бајине Баште у Јасик, последњу станицу овог школског превоза. Крене од куће изјутра пре шест да би тек око осам била у Јасику, где је с радошћу дочекају сва три ђака.

А причу о путешествију просвете тог пограничног краја личним примером заокружује директор матичне школе Раде Јездић. Својим две деценије старим „рено клиом” сваког радног дана од своје куће у Заовинама на Тари до Рогачице (преко Митровца, Перућца, Бајине Баште) и назад прелази око 110 километара.

У овој „путничкој” школи у Рогачици (има укупно 227 ђака, од чега две трећине путује), размаци се мере десетинама километара. Матична је осморазредна, као и њено издвојено одељење у оближњим Бачевцима, а четвороразредне су у Јасику (удаљеном тридесетак километара од Рогачице), на Пашиној равни (26 километара од матичне), у Зарожју (18 км), Оклетцу (15 км), селу Гвоздац (13 км) и Љештанском (10 километара). Све раде у једној смени, с тим што је за млађе ђаке путнике обезбеђен продужени боравак са креативним радионицама.

Удаљена су сва ова брда и долине, али је и овде прошло време ђака пешака који су сатима пешачили до школа. Општина Бајина Башта обезбедила је три минибуса (уз редован линијски превоз) за бесплатан превоз ученика и наставног особља. Пробијају се та возила брдима и зими, докле допру. У удаљеним пределима сељани очисте снежне наносе да школство живи, јер уз њега и село опстаје.

– Превоз је заслугом општине добро организован. Ми смо погранична школа са издвојеним одељењима која ради у отежаним брдско-планинским условима, с тим што се редовно улаже у те школске објекте и они су у добром стању. Упркос удаљеностима, наша школа успешно ради и постиже запажене резултате у настави и на такмичењима. Имамо и републичке прваке из појединих предмета, најбољи смо били у ђачким радовима на „Ћириличној баштини”, имамо квалитетне приредбе, најлепше школско двориште, добре и паметне ученике, посвећене наставнике. А радује нас што расте број деце на овом подручју, па ћемо наредних година имати и више ђака – каже за наш лист директор Раде Јездић, већ 12 година на челу школе, који редовно обилази свако од издвојених одељења. За њега се чуло минулих деценија по ентузијазму кад је превозио ђаке, радећи као учитељ по златиборским селима, потом стопирао да из Ужица дође на директорски посао у школи у Рогачици, код Кадињаче спасао једног возача преврнутог камиона, за шта је добио признање за најплеменитији подвиг године, па и кад је певао у познатој ТВ емисији „Никад није касно”... Јездић је добитник Светосавске награде, Ордена заслуга за народ и других признања.

Ових дана школа се припрема да прими нове прваке, биће их укупно 33. Природа је у овом крају чиста, а деца здрава. У ОШ „Стеван Јоксимовић” уредно се придржавају свих здравствених препорука у вези са вирусом корона. Што се тиче најављеног штрајка питамо директора да ли ће га бити и овде:

– Ова школа претходних година ниједном није била у штрајку, јер не можемо да занемаримо то што деца издалека путују на наставу. Видећемо шта ће овог пута два синдиката у школи да одлуче – одговара он.

О штрајку сада не размишља ни поменута учитељица Драгана Петковић, коју ће у школи у удаљеном Јасику, 1. септембра дочекати тројица ђака: два првака и један другог разреда. – Мада дневно прелазим преко 70 километара у два правца и већ седам година овде учим ђаке, ни раније нисам обустављала рад. А како бих кад ме с радошћу и осмехом дочекују ти малишани, па и цело село. Због њихове среће не пада ми тешко што дуго путујем. Некад мојим ђацима купим и понесем топао доручак, књиге из града, понешто ствари које наруче (једном и нови бицикл). Понекад својим аутом долазим из Бачеваца крај Дрине у брда Јасика, успут сакупљам и возим ђаке околних школа. Незгодно је зими кад падне снег, али тада мештани чисте макадамски пут и шаљу ми „ладу ниву” да лакше изађем. У Јасику још има момака и девојака, у две наредне године биће два ђака првака. Путовати није лако, али волим свој посао – рекла нам је ова учитељица.