ТИЈАНИЋ И ЖЕНСКО ПИТАЊЕ

Александру Тијанићу главе ће, изгледа, доћи жене. Стицајем околности стално се свађам с директором јавног телевизијског сервиса, али овај пут дође ми да га браним. Када би он то допустио. Наша узајамна неслагања су огромна и вишегодишња, али, мислим, да је Тијанић импозантном енергијом улoженом у посао који ради препородио државну телевизију, макар на начин да према њој нисмо равнодушни. Неком се свиђа, неком се не допада, с тим што је код ових других такозвани "политички дискурс" до те мере препознатљив да почесто обезвређује и рационалну критику.

Тешко се могу отети утиску да је тако и у овој потоњој причи о Тијанићу и његовим политичким противницима који су до једногласности довели макар један одбор у Скупштини Србије – Одбор за равноправност полова. Наиме, у емисији "48 сати свадба" неки типски бекрија изјавио је да повремено шамара младу, а њена типска мајка, у типском породичном склопу, изјавила је да је њена кћер често сама крива за те буботке, па су чланови, у ствари чланице Одбора, затражили Тијанићеву оставку, а ако је не поднесе, траже да овај буде разрешен дужности.

Сви знамо да насиље над женама постоји у друштву, али смо спремни да се згрозимо када се то јавно објави. Ето, дакле, доброг повода да се тема насиља над женама и насиља у породици етаблира као тема од прворазредног друштвеног приоритета, што је ваљда и главна улога јавног медијског сервиса, а не да се као тема појави питање Тијанићеве главе на било чијој тацни.

Можда би се тај повољнији сценарио и догодио, односно тема не би била засењена кадровском комбинаториком, да није Тијанић, опет, испољио огромну личну посесивност, сведену на исказ "Телевизија, то сам ја", па је себе довео у готово неодбрањив положај и поред мојих добрих намера да му признам да је јавни сервис све бољи и бољи.

Претпостављам да та емисија има неког аутора и неке уреднике који су могли да нам образлажу социјално-психолошки аспект породичне драме и да нас обавесте да је реч о тужној причи која има "срећни крај", јер се, тобоже, у другом наставку, муж каје и јавно, пред милионским аудиторијумом, обећава да више неће да бије жену, мада нам не кажу шта женина мајка мисли о том обећању.

Јок, јавио се лично Тијанић, као да им је он држао свећу, односно рефлектор, и поистоветио сопствени политички став с једном епизодом из једне емисије, тврдећи да је све то хајка Либерално-демократске партије, "дела радикала и дела социјалиста" против политичких и других јавних противника. Тако се, благо речено, сам нацртао, али, није му то први пут. Посланица ЛДП-а у том његовом исказу лако је прочитала факат да је Тијанић сам себе декларисао као политичког противника, а "он је директор јавног сервиса и не би требало да буде политичка личност, а јесте". Доживљај опозиционе сцене као политички противне, недопустив је за човека на Тијанићевом месту. Не плаћају претплату само гласачи владине коалиције.

Посебно је занимљиво да критике на рачун јавне телевизије никада не иду преко информативног програма. Можда и зато што су уредника преузели из недељника "Време". Реч је о уравнотеженом и образованом новинару, с неспорним квалитетом препознавања јавног интереса, права на једнаке шансе и с јасном спознајом приоритета. Све свађе око РТС-а иду из такозваног споредног ешалона, па било да је реч о Марији Шерифовић или овом што туче вереницу, уз мајчин тужни благослов, а критике почивају на оном делу програмске шеме који се гради на неумереној Тијанићевој жељи да се трка и победи у конкуренцији комерцијалних телевизија. Као да је њему више стало до рејтинга него до кредибилитета.

Кад би, дакле, Тијанић умео да ћути и да се бави својим послом, да се не понаша као разјарена лавица која брани своју младунчад, што је вероватно понижавајуће и за људе који су Тијанићеви сарадници, јавни сервис би био ближи својој функцији: сликао би живот какав јесте, покретао би јавне дебате о озбиљним друштвеним темама, а не би стално био опседнут Тијанићем чије право јесте да верује у своју непогрешивост, али му то не даје за право да стално друге сумњичи за лоше намере.