Принцеза Оливера крај својих родитеља

Дуго су многе наше знамените жене из даље или ближе прошлости биле неоправдано запостављене или заборављене. Међу њима и принцеза Оливера Лазаревић, кћерка кнеза Лазара и кнегиње Милице, која је у своје време добрим делима много задужила српски народ. Да подсетимо: после Косовске битке 1389. године, у којој је погинуо и кнез Лазар, у обезглављеној и опустелој Србији на владарском трону нашла се његова удовица кнегиња Милица. Да би заштитила свој народ од нове најезде Османлија, кнегиња је била принуђена, поред других вазалских обавеза, и да своју најмлађу кћер, 16-годишњу Оливеру пошаље у харем мрског султана Бајазита, који је само годину дана раније погубио њеног оца и многе српске великаше, витезове и косовске јунаке.

Пуних дванаест година провела је Оливера на турском двору у Једрену, тадашњој отоманској престоници. За то време, иако врло млада, успела је да својом способношћу и сналажљивошћу постане главна султанија међу четири законите султанове супруге, а лепотом и љубавним чарима опчини суровог султана задобивши његову велику наклоност па је скоро увек излазио у сусрет њеним жељама и молбама. То је мудра Оливера обилато користила за добробит своје отаџбине, поред осталог и одвраћањем Бајазита од евентуалних освајачких похода на Србију, помажући тиме свом народу да у миру лакше и брже залечи косовске ране и опорави се од претрпљених страдања и пустошења.

Међутим, када су у бици код Ангоре 1402. године Монголи поразили Турке и заробили Бајазита, који је у очајању извршио самоубиство, султанија Оливера се вратила у Србију, где је после остареле кнегиње Милице владарски трон преузео деспот Стефан Лазаревић, који је управо те 1403. године преместио престоницу из Крушевца у Београд. С пуно пажње и љубави, Стефан је дочекао сестру при повратку и уселио је у свој лепи дворац у престоном граду. Скоро четврт века потом, Оливера ће брату бити веран пратилац, сарадник и саветник, дајући му посебно драгоцена упутства како да се опходи према Турцима да би очувао мир и слободу за своју земљу и народ. Истовремено, принцеза се свесрдно ангажовала и око изградње, уређења и унапређења Београда, који је у кратком раздобљу од заосталог и неугледног градића постао врло лепа, привлачна и модерна европска престоница.

Нажалост, 1427. године деспот Стефан, погођен можданим ударом, изненада умире у најбољем животном добу, па Оливера тако остаје не само без вољеног брата и заштитника, већ и без свог Београда, који убрзо преузимају Мађари. Не зна се поуздано где је и како принцеза провела следећих око деценију и по живота, пре него што се 1444. године упокојила. Имала је тада око 70 година, али није познато где је сахрањена.

Од тада је протекло близу шест векова, а овој знаменитој и племенитој Српкињи се још нисмо, чини се, достојно одужили за све што је за свој народ учинила, укључујући ту и њен Београд. Додуше, у општини Звездара постоји Оливерина улица, али овај уопштени назив могао би се односити и на коју било особу овог имена. Исто тако, у Земуну је прошле године дотадашња Улица Петра Зрињског преименована у Улицу принцезе Оливере. Међутим, историјски гледано, можда би логичније било да се нека улица у старом делу Београда, рецимо досадашња Грачаничка, назове њеним именом. Тако би, симболично, кћерка била крај својих родитеља, пошто су у непосредној близини и улице Цара Лазара и Царице Милице. Такође, недалеко одатле је Калемегдан, где се налазио дворац деспота Стефана, у којем је Оливера провела најбоље и најделотворније године свог живота.

У том случају поменута „немушта” Оливерина улица на Звездари могла би комотно да се назове Грачаничка, како би славни српски манастир на Косову имао одговарајућу почаст и у нашем главном граду.

Света Јокић,
Београд