Једино кромпир никада није издао Гламочане

Гламоч – Дошла је нека госпођа на пијацу по зеро маловарица за чељад и од неког бркајлије, који је стајао с ону страну тезге, затражи кило гламочког кромпира. Овај је љубазно замоли да купи два килограма како један кромпир не би секао на пола.

Ово је само једна од прича о кромпиру са којим се у Гламочу и расло и ратовало. И у школу ишло и драге госте дочекивало. Прича о кромпиру као божијем дару једином који, за протеклих векова, никада није издао Гламочане.

– Ескими за снег имају педесетак назива. Исто колико и Бедуини за песак. Међутим, ми за ово поврће имамо десетак назива више. За нас је кромпир – и кумпијер и купијер, а у зависности од квалитете, начина употребе и старости, зовемо га црљени кромпир, оландија, арап, старац, баталац, зелени, варени... Написана је и ода кромпиру, али и прича о муљики, врсти растреситог камена кречњака, основној храни гламочког кромпира од кога бољег и квалитетнијег надалеко нема, прича Гламочанин Милош Бојновић, професор српског језика, истраживач и велики заљубљеник у родни крај.

А о том Гламочу чије се име први пут помиње још у време илирског племена Делмати, причали су многи. Попут комунистичког идеолога и Титовог саборца Моше Пијаде. На путу до Јајца, на Друго заседање Авноја, негде око Равних Млиништа, када је већ прошао Гламоч, Моша је у шали за ту варош рекао:

„Откако ме очи воде и ноге носе, нисам видио ужих путева, ширих кола, паметнијих волова и манитијих људи”.

Не љуте се Гламочани на симпатичног чичицу. Посебно не на његову последњу констатацију.

– Ми смо стварно манито заљубљени у родни крај и дедовину. Манити смо и када је у питању борба за родни крај. Моша је то рекао у шали не знајући да су у Гламочу корени оперског певача Мирослава Чангаловића, светски познатог кардиолога Вељка Ђукића, једног највећих војних стратега Милутина Мораче, професора и песника Ђорђа Врањешевића баш као и стотине других угледних доктора, научника, уметника, професора, књижевника, дубоко у гламочком пољу... И за путеве и кола је у праву баш као и за волове. Кад са њима с пролећа оремо, осим оног што држи плуг не треба и други да води волове. Толико су паметни да сами иду браздом, појашњава професор Бојновић.

Гламоч још излечио ране протеклог рата. У граду је данас тек половина предратног српског становништва. Исто је и са Бошњацима. А Хрвата? Њих је десет пута више него ли их је у Гламочу било пре рата.

У гламочкој општини данас је десетак села без Срба, њихових предратних становника. Нису се могли вратити пошто су сфоровци, и то на најплоднијој земљи Гламочког поља, подигли полигон за обуку својих али и јединица све доскоро, муслиманско хрватске армије.

Насипајући путеве и градећи траншеје уништили су и велике гомиле, злата вредна археолошка налазишта која, нико не зна зашто, нису смели дирати чак ни Рус Димитрије Сергејевски, ни Иво Бојановски, а ни Алојз Бенац, најпознатији археолог бивше нам земље.

 Гламоч је познат и по манастиру Веселиње, задужбини Веселина Наерловића, и игуману Сави Лазаници, првом Србину који се, после последњег рата, вратио у овај крај, и по „прелџијама”, гламочким бећарима, без којих данас не може проћи ниједан велики збор... Не заборављају у Гламочу ни причу о њиховом најпознатијем кнезу – Пријану.

Пријан је, уочи доласка Турака у ове крајеве, био последњи гламочки кнез. И данас се у Шумњацима налази његов гроб и крстача са текстом исписаним старом ћирилицом. По том Пријану названо је и гламочко село Пријани. Када би се данас неком драгом човеку обраћали, онда би га ословили са – Пријане мој. Ваљда је то због оног кнеза о чијој честитости и данас причају у Гламочу, на крају ће професор Бојновић.

-----------------------------------------------------------

Како је Гламоч добио име

Најближе данашњем имену је предање по коме је Гламоч назван по речи делма како су овце звали Илири из племена Делмати. Насеобину су тада назвали Делмоч. Касније та ријеч прерасла у Дламоч, односно Гламоч, данашње име ове вароши.

Једно од предања говори да је Гламоч добио име по речи глама, географској одредници која означава – каменито голо брдо. Много је више оних који су убеђени да је данашње име варош понела из времена.