Прстен цара Хадријана

Недавно је издавачко предузеће „Филип Вишњић” објавило роман „На Хадријановом трагу” Иване Хаџи Поповић. Иако се у наслову спомиње име римског владара, радња је смештена у савремено доба, на простору Беч–Београд–Сребрно језеро. Хадријанов прстен, остављен као поклон, покреће низ сећања и приповедања јунака, у којима се описују и догађаји из Титове Југославије, од времена Информбироа до почетка шездесетих година. Елементи античке трагедије не изостају...

Ово је пети роман Иване Хаџи Поповић, а истакла се већ својим првенцем „Сезона трешања” који је ушао у ужи избор за НИН-ову награду. За свој претходни роман, „Замка”, добила је признање „Исидора Секулић”. Промоција њеног најновијег дела биће одржана 22. августа у Виминацијуму, античком граду који је свој процват доживео у време цара Хадријана.

Ово није први пут да су Вам историјски јунаци послужили као инспирација. Откуд толико интересовање за историју?

То није интересовање за историју, то је интересовање за поуке историје које би могле да утичу на оно што је сада и овде. Оно што је ишчезло није уништено и свако време мора да изгради сопствени поглед на оно што је постојало.

Испреплетали сте неколико трагичних прича. Који је од ликова највећи трагичар?

По мени, највећи трагичари су увек они који имају свест о трагичним догађајима у којима им се десило да учествују и несрећу да у њима буду до краја. А то је, у мом роману, стари писац и некадашњи партизански комесар Јаков Росић, који је изгубио жену, два сина и илузију.

Потресно је искуство његове жене Далије, неправедно одведене на Голи оток. Да ли је засновано на некој конкретној животној причи?

Јесте, само толико је измењено да то више није иста прича. Остале су кулисе, осећај ужасне патње, немоћи и сећање на комунистички концентрациони логор Голи оток – да се не заборави да су и жене биле тамо, недужне, и да су после биле очајнице. И да је иза тога стајала Удба.

Какав је, иначе, Ваш однос према СФРЈ?

Две Југославије које су постојале у двадесетом веку говоре колико је флуидан балкански простор. Неки кажу да је још од Аустроугарске главни град Балкана, заправо, Беч. Да бих метафорично објединила овај геополитички простор, послужила сам се стилом „сецесије”. Моја јунакиња Јариса, на почетку романа, гледа у чувену бечку „Палату Сецесија”, а на крају у београдску „Кућу трговца Стаменковића”. Ова друга Југославија о којој ме питате, земља мог детињства, испоставила се као велика и, само наизглед, лепа грађевина, која није имала темеље. Кад се срушила, почеле су на светлост дана да излазе бубашвабе, змије и пацови. Сада је на сцени нова расподела снага у свету – расподела за двадесет први век. Она помало личи на ону стару, пре Берлинског конгреса. Једино што је, у међувремену, свет постао један и некуда стрмоглаво жури.

Кроз доживљаје својих јунака описујете различите историјске периоде. Опет, доминантне су и емоције у Вашим романима. Да ли бисте своја дела сврстали у лирику или епику?

Одговорићу једном кратком причом: „Нека жена, са болесним мужем, долази у мали град у провинцији не би ли пронашла тихо мирно место за живот. Кад угледа вилу на обали реке, помисли да је то управо оно што тражи. Али, кад се приближи, она доживљава шок: попадало дрвеће, зарђале машине на напуштеном градилишту, пуно поломљеног стакла... И управо у том часу музика експлодира из једног звучника. Жена почиње да плаче.” Ето, то је све и то је ништа. Лепота може зачас да нестане, тишина да ишчезне и да више нема повратка. Све је помешано. Као и у животу. Не може једно без другог.

Значи, романсама не повлађујете укусу публике?

Мислим да ја уопште не пишем романсе. На мене је утицала књига коју сам прочитала у време кад сам почињала да пишем. То је била „Апостиља за Име руже” Умберта Ека у којој познати италијански писац описује „слојевитост” свог књижевног поступка – сваки слој за одређену публику – љубавни, филозофски, историјски, уметнички дух епохе, детективски заплет... Али, они не смеју да буду уочљиви, морају да се прожимају. Уосталом, као и живот. Понекад ме питају која је моја „циљна група” када пишем. Морам да кажем да је немам и да током писања просто из себе избацујем нешто што већ постоји у сировом виду. Ја га само обликујем као вајар кад узме грумен глине и већ у прстима има уметничко дело. Они који имају „циљну групу” морају да имају и „клише”, реч коју не волим. Чини ми се да у уметности влада збрка као, уосталом, и у многим сегментима нашег друштва. Променили су се критеријуми по којима се вреднују уметници и њихова дела. Данас и уметници и дела морају да имају или „чаршијску” или финансијску или политичку тежину. Све је постало поткупљиво и потрошачко. А уметност је, по својој суштини, елитна.

Прошло је десет година од Вашег првог романа. Колико сте напредовали од тада?

Писање се учи само кроз писање. Мој први роман „Сезона трешања” био је улазак у чудесан свет књижевности, у врт најлепшег воћа на свету – барем за мене. Али, касније, није било ни тако сочно, ни тако слатко. Било је црва, крпеља, трулих плодова, па онда опет они свежи, црвени. Срећа је што тај пут нема ни краја ни повратка: неочекиван, занимљив, тежак и лак – у исти мах.

-----------------------------------------------------------

Жене у литератури

Вирџинија Вулф је у својој култној књизи „Сопствена соба” написала да је историја мушког опирања женској еманципацији много занимљивија од приче о женској еманципацији. Она наводи чувену метафору о Шекспировој сестри, која је могла бити даровита, смела и маштовита као Шекспир, али као жена није имала прилике да учи граматику, ни логику, а камоли да чита Вергилија и Хорација. Италијанска списатељица, нобеловка Грација Деледа, изазвала је својим романом о Сардинији толику љубомору код Сицилијанца Пирандела, да је написао саркастичан роман „Муж своје жене”, покушавајући да изравна рачуне са читавом женском италијанском литературом, која је двадесетих година XX века била у моди у Италији. И Јован Скерлић се, на известан начин, обрачунао са Исидором Секулић. Али, у другој половини XX века Алберто Моравија, муж Елзе Моранте, изјављује да највећи писац XX века у његовој земљи није мушкарац, већ једна жена – његова жена. Мислим да се данас свуда, па и у Србији, жена изборила за своје место у литератури. Једино ми се чини да је оно понекад више естрадно него књижевно. А кад је само књижевно, онда није правилно вредновано.