Prsten cara Hadrijana

Nedavno je izdavačko preduzeće „Filip Višnjić” objavilo roman „Na Hadrijanovom tragu” Ivane Hadži Popović. Iako se u naslovu spominje ime rimskog vladara, radnja je smeštena u savremeno doba, na prostoru Beč–Beograd–Srebrno jezero. Hadrijanov prsten, ostavljen kao poklon, pokreće niz sećanja i pripovedanja junaka, u kojima se opisuju i događaji iz Titove Jugoslavije, od vremena Informbiroa do početka šezdesetih godina. Elementi antičke tragedije ne izostaju...

Ovo je peti roman Ivane Hadži Popović, a istakla se već svojim prvencem „Sezona trešanja” koji je ušao u uži izbor za NIN-ovu nagradu. Za svoj prethodni roman, „Zamka”, dobila je priznanje „Isidora Sekulić”. Promocija njenog najnovijeg dela biće održana 22. avgusta u Viminacijumu, antičkom gradu koji je svoj procvat doživeo u vreme cara Hadrijana.

Ovo nije prvi put da su Vam istorijski junaci poslužili kao inspiracija. Otkud toliko interesovanje za istoriju?

To nije interesovanje za istoriju, to je interesovanje za pouke istorije koje bi mogle da utiču na ono što je sada i ovde. Ono što je iščezlo nije uništeno i svako vreme mora da izgradi sopstveni pogled na ono što je postojalo.

Isprepletali ste nekoliko tragičnih priča. Koji je od likova najveći tragičar?

Po meni, najveći tragičari su uvek oni koji imaju svest o tragičnim događajima u kojima im se desilo da učestvuju i nesreću da u njima budu do kraja. A to je, u mom romanu, stari pisac i nekadašnji partizanski komesar Jakov Rosić, koji je izgubio ženu, dva sina i iluziju.

Potresno je iskustvo njegove žene Dalije, nepravedno odvedene na Goli otok. Da li je zasnovano na nekoj konkretnoj životnoj priči?

Jeste, samo toliko je izmenjeno da to više nije ista priča. Ostale su kulise, osećaj užasne patnje, nemoći i sećanje na komunistički koncentracioni logor Goli otok – da se ne zaboravi da su i žene bile tamo, nedužne, i da su posle bile očajnice. I da je iza toga stajala Udba.

Kakav je, inače, Vaš odnos prema SFRJ?

Dve Jugoslavije koje su postojale u dvadesetom veku govore koliko je fluidan balkanski prostor. Neki kažu da je još od Austrougarske glavni grad Balkana, zapravo, Beč. Da bih metaforično objedinila ovaj geopolitički prostor, poslužila sam se stilom „secesije”. Moja junakinja Jarisa, na početku romana, gleda u čuvenu bečku „Palatu Secesija”, a na kraju u beogradsku „Kuću trgovca Stamenkovića”. Ova druga Jugoslavija o kojoj me pitate, zemlja mog detinjstva, ispostavila se kao velika i, samo naizgled, lepa građevina, koja nije imala temelje. Kad se srušila, počele su na svetlost dana da izlaze bubašvabe, zmije i pacovi. Sada je na sceni nova raspodela snaga u svetu – raspodela za dvadeset prvi vek. Ona pomalo liči na onu staru, pre Berlinskog kongresa. Jedino što je, u međuvremenu, svet postao jedan i nekuda strmoglavo žuri.

Kroz doživljaje svojih junaka opisujete različite istorijske periode. Opet, dominantne su i emocije u Vašim romanima. Da li biste svoja dela svrstali u liriku ili epiku?

Odgovoriću jednom kratkom pričom: „Neka žena, sa bolesnim mužem, dolazi u mali grad u provinciji ne bi li pronašla tiho mirno mesto za život. Kad ugleda vilu na obali reke, pomisli da je to upravo ono što traži. Ali, kad se približi, ona doživljava šok: popadalo drveće, zarđale mašine na napuštenom gradilištu, puno polomljenog stakla... I upravo u tom času muzika eksplodira iz jednog zvučnika. Žena počinje da plače.” Eto, to je sve i to je ništa. Lepota može začas da nestane, tišina da iščezne i da više nema povratka. Sve je pomešano. Kao i u životu. Ne može jedno bez drugog.

Znači, romansama ne povlađujete ukusu publike?

Mislim da ja uopšte ne pišem romanse. Na mene je uticala knjiga koju sam pročitala u vreme kad sam počinjala da pišem. To je bila „Apostilja za Ime ruže” Umberta Eka u kojoj poznati italijanski pisac opisuje „slojevitost” svog književnog postupka – svaki sloj za određenu publiku – ljubavni, filozofski, istorijski, umetnički duh epohe, detektivski zaplet... Ali, oni ne smeju da budu uočljivi, moraju da se prožimaju. Uostalom, kao i život. Ponekad me pitaju koja je moja „ciljna grupa” kada pišem. Moram da kažem da je nemam i da tokom pisanja prosto iz sebe izbacujem nešto što već postoji u sirovom vidu. Ja ga samo oblikujem kao vajar kad uzme grumen gline i već u prstima ima umetničko delo. Oni koji imaju „ciljnu grupu” moraju da imaju i „kliše”, reč koju ne volim. Čini mi se da u umetnosti vlada zbrka kao, uostalom, i u mnogim segmentima našeg društva. Promenili su se kriterijumi po kojima se vrednuju umetnici i njihova dela. Danas i umetnici i dela moraju da imaju ili „čaršijsku” ili finansijsku ili političku težinu. Sve je postalo potkupljivo i potrošačko. A umetnost je, po svojoj suštini, elitna.

Prošlo je deset godina od Vašeg prvog romana. Koliko ste napredovali od tada?

Pisanje se uči samo kroz pisanje. Moj prvi roman „Sezona trešanja” bio je ulazak u čudesan svet književnosti, u vrt najlepšeg voća na svetu – barem za mene. Ali, kasnije, nije bilo ni tako sočno, ni tako slatko. Bilo je crva, krpelja, trulih plodova, pa onda opet oni sveži, crveni. Sreća je što taj put nema ni kraja ni povratka: neočekivan, zanimljiv, težak i lak – u isti mah.

-----------------------------------------------------------

Žene u literaturi

Virdžinija Vulf je u svojoj kultnoj knjizi „Sopstvena soba” napisala da je istorija muškog opiranja ženskoj emancipaciji mnogo zanimljivija od priče o ženskoj emancipaciji. Ona navodi čuvenu metaforu o Šekspirovoj sestri, koja je mogla biti darovita, smela i maštovita kao Šekspir, ali kao žena nije imala prilike da uči gramatiku, ni logiku, a kamoli da čita Vergilija i Horacija. Italijanska spisateljica, nobelovka Gracija Deleda, izazvala je svojim romanom o Sardiniji toliku ljubomoru kod Sicilijanca Pirandela, da je napisao sarkastičan roman „Muž svoje žene”, pokušavajući da izravna račune sa čitavom ženskom italijanskom literaturom, koja je dvadesetih godina XX veka bila u modi u Italiji. I Jovan Skerlić se, na izvestan način, obračunao sa Isidorom Sekulić. Ali, u drugoj polovini XX veka Alberto Moravija, muž Elze Morante, izjavljuje da najveći pisac XX veka u njegovoj zemlji nije muškarac, već jedna žena – njegova žena. Mislim da se danas svuda, pa i u Srbiji, žena izborila za svoje mesto u literaturi. Jedino mi se čini da je ono ponekad više estradno nego književno. A kad je samo književno, onda nije pravilno vrednovano.