Бруто домаћи производ расте а помаже му и курс евра

Следеће године бруто домаћи производ (БДП) вредеће 65 милијарди евра, изјавио је пре неколико дана председник Србије Александар Вучић. „За само 11 година смо за 100 одсто подигли БДП. То све говори о успеху овог периода у односу на све оно претходно”, рекао је он. Привредни раст је за економисте неспоран, али указују да у објашњењу за то што је БДП у поменутом периоду дуплиран има много обрачунске методологије. Тачније, вредност БДП-а зависи од тога према којим параметрима се рачуна. Пошто се бруто домаћи производ исказује номинално у динарима, а изражава у еврима, није свеједно који курс се користи за обрачун. Сада за евро треба нешто више од 117 динара, а пре десетак година 123-124 динара, на пример.

Љубодраг Савић, професор на Економском факултету у Београду, каже да су резултати постигнути, направили смо знатан помак, људи боље живе, али да податке треба „разгрнути”. Не можемо да занемаримо да је курс динара другачији, односно да је динар ојачао и то је политика државе. Добили би се другачији резултати БДП-а када би се све оно што је створено за годину дана поделило с другим курсом.

„Нажалост стандард нам није дупло бољи. Ефекат толиког привредног раста није се прелио на живот грађана. Према статистичким подацима запосленост је већа, зараде су исто повећане и просечна и минимална. Дуго је и курс динара исти. Из тога би могли да закључимо да нам иде добро. Али ми не живимо само од курса, већ од реалне плате и онога шта за њу можемо да купимо. Статистички нама ствари стоје боље него реални живот. И добар део објашњења за раст БДП-а у еврима лежи у чињеници да имамо дуго исти курс. Држава има право да из својих разлога води политику јаког динара, али то квари нашу срећу. Наш животни стандард не прати те добре статистичке податке”, наводи Савић.

Подсећа да се, осим БДП-а у међународној статистици користи за обрачун и бруто национални производ (БНП). Код бруто домаћег производа се рачуна све створено на овој територији без обзира на то да ли су направили странци или домаћи. Код бруто националног производа рачуна се оно што су произвела домаћа правна лица овде, плус оно што су произвела у свету, минус оно што су странци произвели у Србији. Код нас је знатан удео страних компанија у стварању БДП-а. За први квартал кинеске компаније из Смедерева и Бора имале су вредност извоза од 750 милиона евра. На годишњем нивоу, ако тако наставе, то је три милијарде евра. Ако рачунамо БДП све је то наше, а ако рачунамо БНП није. Шта има Србија од тога, највећи део колача имају Кинези, напомиње наш саговорник.

Михаило Гајић, програмски директор истраживачке јединице Либертаријанског клуба (Либека), каже да номинални БДП јесте већи, али да то колико је заправо порастао зависи од политике девизног курса.

„Србија у периоду 2008–2014. готово да није имала привредни раст и тек од 2015. БДП расте, да би од 2017–2018. те стопе биле респектабилне. Држава је економски напредовала, али ништа значајније у односу на земље у окружењу. Мислим да је нама учињена медвеђа услуга, јер се у последњих десетак година користи израз западни Балкан, а то су слабије земље бивше Југославије. Србија је у односу на њих много боља, али да ли треба да се поредимо са најлошијим ђацима у одељењу, кад има бољих као што су Румунија, Мађарска, Словенија”, наводи Гајић.

Додаје да је главни разлог што ми причамо о расту БДП-а стандард становника у неком периоду и то се прати преко паритета куповне моћи који садржи разлике у ценама. Куповна моћ 200 динара није иста у центру Београду и у Пироту. Тако и један евро у Београду нема исту куповну моћ као у Минхену и зато није исто кад кажемо плата у Немачкој је 2.000 евра, а у Србији 600 евра и шта се за тај новац може купити. Сиромашније земље имају бољи паритет куповне моћи управо зато што су неке услуге јефтиније. Гастарбајтери када код нас долазе за празнике иду код зубара или код фризера, јер су цене тих услуга ниже него у земљама у којима живе и раде. И по паритету куповне моћи се у Србији живи боље него пре десет година, али не постоји ниједна земља у Европи у којој се сада не живи боље него пре десет година, напомиње Гајић.