Америка угрожава опстанак Европске уније

Европска унија нашла се на судбинској раскрсници: да ли ће и даље постојати као заједница различитих народа, кована кроз векове, ратове и међусобни духовни утицај или ће се претворити у пуки скуп земаља које једна на другу гледају испод ока и само чекају повољан тренутак да конкуренту задају ударац од којег се тешко опоравља. А два таква ударца већ смо видели током прошлог века.

Отворени рат САД против Русије на теренима Украјине на најбелоданији начин показује да Америка није спремна да се повуче с места неприкосновеног лидера Запада, па и ЕУ, већ да је и те како вољна да са сигурне удаљености посматра како се руше поједине моћне европске државе и претварају се у обичне послушнике. Њој унија и не треба као партнер него као неко на коме ће моћи да тренира своју филозофију неспутаног неолиберализма.

Подсетимо, Немачка је десетинама година била мотор Европе, њеног привредног раста, културног, социјалног... Данашње новинске вести, међутим, описују ову земљу као посрнулог џина који не само што нема могућност сам да исплива из невоља у којима се затекао, већ нема ни коме да се обрати за помоћ. Канцелар Олаф Шолц више је окупиран покушајима да предстојећу хладну зиму својим земљацима представи као „невољу која ће проћи” него што истински води државу. И то у тренутку када се цео свет мења пред његовим очима.

Велика Британија се одавно предала. Одлазак под америчке скуте дефинитивно није резултат блискости филозофских мишљења две стране него тек пуки покушај да се избегну муке које су се надвиле над Европском унијом. Проблем је, међутим, што канал Ламанш није, као у време средњовековних витезова, онако сигурна брана од дешавања код најближих суседа, и његово постојање дефинитивно неће допринети да предстојећа зима на Острву не буде једнако оштра као с комшијске стране.

Француска, такође, тешко проналази себе. Својевремени покушаји председника Емануела Макрона да невоље настале ратом у Украјини и америчким уплитањем у њега покуша да усмери у колико-толико позитивном правцу једноставно су се разбиле о тромост његових највећих суседа, али и о домаће сумњивце.

Остали Европљани немо посматрају догађаје који ће историју Старог континента преусмерити у непознатом правцу. И до сада тесно везани за главне играче – Немачку, Велику Британију и Француску – као да с те стране и очекују одговор за невоље које су на хоризонту. А одговор не стиже.

Пресецањем „вена” које енергентима и другим ресурсима с Истока омогућују живот Запада у питање је доведен и сам опстанак Европске уније какву данас познајемо. Или, што је још горе, ЕУ би могла и дефинитивно постати вазал САД. А то би свакако представљало опасно назадовање. Дух Европе грађен вековима истопио би се у судару с америчким револверашким схватањем живота без изгледа за брзи опоравак.

Проблем Европске уније је то што је, пре свега због рата у Украјини, као заједница принципијелно заснована на пословној користи сада, практично, изједначена с војним савезом НАТО-а. А у том друштву никада није било спорно ко је газда. Ипак потпуно потпадање под команду Вашингтона и Брисела, тешко да може да буде остварено. Наиме оквири у којима централа НАТО-а прати збивања на истоку Европе нису они кроз које ствари посматрају у европским престоницама.

Руски председник Владимир Путин успео да је избегне навлачење истинског гнева на себе од стране немалог броја европских земаља. Већина оних који су увели санкције Москви нису то урадили из неког разлога посебне солидарности с Украјином, већ због осећања послушности према прекоатлантском савезнику. И у таквим околностима изостанак конкретних резултата у помоћи председнику Володимиру Зеленском сведочи да фронт против Русије полако, али дефинитивно слаби, па чак може и да наштети односима Уније са САД.

Управо због свега наведеног поставља се питање да ли Америка ратује само против Русије или у том свом војном походу рачуна да под своје узме још понешто, пре свега главну европску државу – Немачку. Јер управо се земља канцелара Олафа Шолца нашла у центру непредвидивих глобалних промена. Очигледно, у Вашингтону су проценили да би претерано пословно зближавање Немачке и Русије могло лоше да се одрази и на статус америчких оружаних снага на Старом континенту. А, подсетимо, њихов број на европском тлу већ опасно превазилази неколико десетина хиљада људи, што је далеко више и од бројности појединих домаћих армија.

Европска унија не сме своју будућност да гради као пука копија Америке. С многовековним историјским и културним наслеђем које носи на својим плећима то би за њу представљало повратак у не баш блиставу прошлост.