Фестивал који је померио границе

Фестивали капацитета какав је „Град театар” у Будви морају бити испланирани, а то значи сви програми осмишљени и договорени много пре званичног почетка, каже за „Политику” Милена Лубарда Маројевић, директорка „Град театра” у Будви, који је својим брижљиво осмишљеним програмима овогодишњег, недавно завршеног 36. фестивалског издања у најстаријој дами Медитерана „померио границе”. Током 46 дана, колико је фестивал трајао, сваког дана је велики број аутора, извођача, организатора, техничара, гостију различитих професија долазио и одлазио то све скупа заиста гледано са стране личило је на интензивну уметничку берзу.

– Најважнији је ипак почетак читавог тог процеса, када се унутар саме институције договарамо о томе у ком правцу бисмо волели да фестивал те године иде, које су то главне тачке ослонца око којих ће се даље градити избор програма. Наравно да у свему томе игра огромну улогу наслеђе фестивала, његова препознатљива поетика која чува два потпуно различита правца који се међусобно допуњавају. Један је правац потраге за „новим формама” у театру, литератури, музици и ликовној уметности, а другим се изнова бавимо традицијом, баштином и савременим одјецима класике – примећује Милена Лубарда Маројевић из коментар: – При свему овоме, трудимо се да у свакој области прикажемо оно најбоље што нам је доступно, а то онда јавност препозна и награди интересовањем и пажњом.

Увек је за овакав приступ, каже наша саговорница, потребна сва енергија коју поседујете, па још мало више од тога. Колико год на време почели, нове ситуације искрсавају и из дана у дан живите између осећања да вам фестивал као песак промиче између прстију и олакшања када све поново успете да повежете.

Ове године челници „Града театра” су, како сазнајемо, вештину у организацији, упорност и стрпљење били принуђени да тестирају не кроз људе, већ кроз проблеме с простором.

– Све те тачке ослонца фестивалског програма које сам малопре поменула ове године смо замислили на новом простору, једном рту изнад будванског залива. Према томе смо уклапали технички захтевније програме и према томе склапали мозаик програма на другим сценама. Све је то трајало шест месеци. А онда нам је на дан објаве целокупног концепта и програма фестивала, пред сам излазак пред новинаре, стигла вест о томе да се појавила сасвим нова административна препрека да тај простор уопште користимо – прича Милена Лубарда Маројевић и додаје:

– Тако смо се непуних месец дана пред отварање нашли на почетку и неке од продукцијски најзахтевнијих програма морали изнова прилагођавати потпуно новим димензијама и амбијентима. Све је то фестивал и све нас је то довело до неких нових почетака и идеја за наредно лето. Опет ћемо почети на време, а видећемо где ће нас овог пута одвести. Усуђујем се да кажем да смо јако задовољни. Проживели смо с публиком многе тренутке који се не заборављају, и свакодневно наилазили на подршку и усхићење. Догађаји у којима су учествовали драмски уметници, писци, музичари којима се дивимо и са којима је велика част радити, завршавали су се новим идејама за будућност. Верујем да је управо то оно због чега овакви фестивали постоје.

На питања да ли су већ почеле припреме за ново 37. издање фестивала у Будви и какви су им даљи планови, Милена Лубарда Маројевић одговара:

– У овом тренутку ми наравно имамо испланиране позоришне продукције за идућу годину и жељу да успемо окупити одређене уметнике догодине. У међувремену ћемо се бавити имплементацијом одобрених међународних пројеката, аплицирањем за нове, помало издаваштвом, културном баштином, као и међуфестивалским програмима за Будване. Пратићемо нова остварења која ће се појавити у наредних годину дана и радовати се следећој фестивалској авантури.