Рукопис хибридног рата

Обновљено интересовање САД за западни Балкан – чему смо сведоци у последње време – има своје логично објашњење у актуелним глобалним дешавањима, пре свега у светлу руске инвазије на Украјину. Услед  украјинске кризе, Балкан је изненада опет добио на геостратешком значају. У нимало прикривеној борби за утицај над овим делом Европе, Русија се труди да учврсти и продуби свој ионако одвећ велики утицај у Србији, док је спољна политика САД усредсређена на јачање евроатлантских интеграција, како би овај регион што потпуније превукла у своју зону утицаја. Најновији закон за западни Балкан, који је недавно представила група сенатора из Демократске и Републиканске странке, јасно сведочи о томе да је главни „алат малигног утицаја Путина” – корупција (наравно, уз пропагандно и обавештајно деловање). Циљ закона је санкционисање корумпираних политичара како би се „сузбиле дестабилизујуће активности на западном Балкану”, које се, пак, по речима демократске сенаторке Џин Шејхин, огледају у Путиновим „јасним амбицијама да шири свој злоћудни утицај широм Источне Европе”.

Рукопис хибридног рата Кремља је лако препознатљив и могућно га је пратити чак и кроз овлашно прелиставање дневне штампе. „Раша тудеј”, руска ТВ-кућа под западним санкцијама, пре неки дан је објавила квазидокументарни прилог у којем се заговара ширење рата на западни Балкан. У емисији РТ-а цитира се Миша Вацић, екстремни српски десничар, који дословно каже следеће: „Време је да се питање Косова реши како је Русија урадила с Кримом” – све у циљу главне пропагандне тезе да би се рат могао проширити и на Балкан и да Србија има такве планове.

Недавне литије у Београду против Европрајда предводили су „Ноћни вукови”, паравојна формација под Путиновим покровитељством, чијим је члановима забрањен улазак у свим земљама Европе. А истог дана су у Москви одржане и ауто-литије, у знак подршке „српској православној браћи”. У Београду су, уз слике светаца, демонстранти носили и транспаренте с Путиновим ликом, кога је владика банатски Никанор назвао „царем планете Земље”. Већ из овога аналитичар Душан Јањић извукао је јасан и недвосмислен закључак о томе ко би могао да стоји иза организације протеста: „по ’Ноћним вуковима’ и присуству неких владика било је јасно да је то ГРУ”. И изјава руског шефа дипломатије Сергеја Лаврова приликом посете српског министра полиције Александра Вулина Москви (о томе како се председници Вучић и Путин чују телефоном и „упоређују своје позиције и усклађују даље кораке”)  не пати само од помањкања такта него и од отвореног цинизма и забијања прста у око западу и Србији, у тренутку кад је Русија под санкцијама и практично изолована од света. Дакле, као да су се сви – од десничара и литијаша, преко амбасадора Боцан-Харченка са фантазмагоријама о руској војној бази у Србији па све до Сергеја Лаврова – удружили како би подржали тезу Албина Куртија како је Србија, као марионета Русије, заправо главни фактор нестабилности на Балкану. Због тога је потпредседница српске владе Зорана Михајловић оштро узвратила оптужбом да Лавров злоупотребљава Србију у рату против Украјине.

Колико год Србија била перципирана као савезник Русије, кад је у питању дестабилизујући утицај Кремља на земље у нашем блиском суседству – пре свега, на Црну Гору и Македонију – Србија је смогла снаге да направи јасан отклон према руском утицају. Подсетимо се, у октобру 2016. председник Вучић потврдио је да су на територији Србије припремане илегалне активности за пуч у Црној Гори (међу организаторима су била и двојица Руса).  Српска полиција је 2018. расформирала паравојни камп на Златибору, у чијој су организацији учествовали чланови озлоглашене групе „Вагнер” и „Енот”; двојица руских обавештајаца Шишмаков и Попов (обојица припадници ГРУ) снимљени су на Калемегдану у време припреме атентата на председника Црне Горе Ђукановића; затим случај протеривања руског потпуковника Клебана због контаката са припадницима Војске Србије; у Северној Македонији, спречавање могућег атентата на Заева приликом упада „народа” у Собрање – одговор Србије био је „Отворени Балкан”, управо са метом те акције, Зораном Заевом.

То превлачење Србије између истока и запада недавно је кулминирало у одбијању наше земље да Русији дозволи оснивање војне базе (председник Вучић: „Србији нису потребне ничије војне базе.”), што је Москва, уз дугогодишње одбијање да се тзв. Хуманитарном центру у Нишу одобри дипломатски статус, протумачила као својеврсну издају и окретање Србије ка западу.  Као неинтегрисано, дивље ткиво Европе, западни Балкан ће остати идеално тле за дејство хибридних и неформалних облика ратовања све док се јасно не одлучи на коју ће страну: хоће ли бити за слабе институције и недостатак демократије или ће прећи на страну цивилизације и прогреса.

Есејиста и преводилац