Rukopis hibridnog rata

Obnovljeno interesovanje SAD za zapadni Balkan – čemu smo svedoci u poslednje vreme – ima svoje logično objašnjenje u aktuelnim globalnim dešavanjima, pre svega u svetlu ruske invazije na Ukrajinu. Usled  ukrajinske krize, Balkan je iznenada opet dobio na geostrateškom značaju. U nimalo prikrivenoj borbi za uticaj nad ovim delom Evrope, Rusija se trudi da učvrsti i produbi svoj ionako odveć veliki uticaj u Srbiji, dok je spoljna politika SAD usredsređena na jačanje evroatlantskih integracija, kako bi ovaj region što potpunije prevukla u svoju zonu uticaja. Najnoviji zakon za zapadni Balkan, koji je nedavno predstavila grupa senatora iz Demokratske i Republikanske stranke, jasno svedoči o tome da je glavni „alat malignog uticaja Putina” – korupcija (naravno, uz propagandno i obaveštajno delovanje). Cilj zakona je sankcionisanje korumpiranih političara kako bi se „suzbile destabilizujuće aktivnosti na zapadnom Balkanu”, koje se, pak, po rečima demokratske senatorke Džin Šejhin, ogledaju u Putinovim „jasnim ambicijama da širi svoj zloćudni uticaj širom Istočne Evrope”.

Rukopis hibridnog rata Kremlja je lako prepoznatljiv i mogućno ga je pratiti čak i kroz ovlašno prelistavanje dnevne štampe. „Raša tudej”, ruska TV-kuća pod zapadnim sankcijama, pre neki dan je objavila kvazidokumentarni prilog u kojem se zagovara širenje rata na zapadni Balkan. U emisiji RT-a citira se Miša Vacić, ekstremni srpski desničar, koji doslovno kaže sledeće: „Vreme je da se pitanje Kosova reši kako je Rusija uradila s Krimom” – sve u cilju glavne propagandne teze da bi se rat mogao proširiti i na Balkan i da Srbija ima takve planove.

Nedavne litije u Beogradu protiv Evroprajda predvodili su „Noćni vukovi”, paravojna formacija pod Putinovim pokroviteljstvom, čijim je članovima zabranjen ulazak u svim zemljama Evrope. A istog dana su u Moskvi održane i auto-litije, u znak podrške „srpskoj pravoslavnoj braći”. U Beogradu su, uz slike svetaca, demonstranti nosili i transparente s Putinovim likom, koga je vladika banatski Nikanor nazvao „carem planete Zemlje”. Već iz ovoga analitičar Dušan Janjić izvukao je jasan i nedvosmislen zaključak o tome ko bi mogao da stoji iza organizacije protesta: „po ’Noćnim vukovima’ i prisustvu nekih vladika bilo je jasno da je to GRU”. I izjava ruskog šefa diplomatije Sergeja Lavrova prilikom posete srpskog ministra policije Aleksandra Vulina Moskvi (o tome kako se predsednici Vučić i Putin čuju telefonom i „upoređuju svoje pozicije i usklađuju dalje korake”)  ne pati samo od pomanjkanja takta nego i od otvorenog cinizma i zabijanja prsta u oko zapadu i Srbiji, u trenutku kad je Rusija pod sankcijama i praktično izolovana od sveta. Dakle, kao da su se svi – od desničara i litijaša, preko ambasadora Bocan-Harčenka sa fantazmagorijama o ruskoj vojnoj bazi u Srbiji pa sve do Sergeja Lavrova – udružili kako bi podržali tezu Albina Kurtija kako je Srbija, kao marioneta Rusije, zapravo glavni faktor nestabilnosti na Balkanu. Zbog toga je potpredsednica srpske vlade Zorana Mihajlović oštro uzvratila optužbom da Lavrov zloupotrebljava Srbiju u ratu protiv Ukrajine.

Koliko god Srbija bila percipirana kao saveznik Rusije, kad je u pitanju destabilizujući uticaj Kremlja na zemlje u našem bliskom susedstvu – pre svega, na Crnu Goru i Makedoniju – Srbija je smogla snage da napravi jasan otklon prema ruskom uticaju. Podsetimo se, u oktobru 2016. predsednik Vučić potvrdio je da su na teritoriji Srbije pripremane ilegalne aktivnosti za puč u Crnoj Gori (među organizatorima su bila i dvojica Rusa).  Srpska policija je 2018. rasformirala paravojni kamp na Zlatiboru, u čijoj su organizaciji učestvovali članovi ozloglašene grupe „Vagner” i „Enot”; dvojica ruskih obaveštajaca Šišmakov i Popov (obojica pripadnici GRU) snimljeni su na Kalemegdanu u vreme pripreme atentata na predsednika Crne Gore Đukanovića; zatim slučaj proterivanja ruskog potpukovnika Klebana zbog kontakata sa pripadnicima Vojske Srbije; u Severnoj Makedoniji, sprečavanje mogućeg atentata na Zaeva prilikom upada „naroda” u Sobranje – odgovor Srbije bio je „Otvoreni Balkan”, upravo sa metom te akcije, Zoranom Zaevom.

To prevlačenje Srbije između istoka i zapada nedavno je kulminiralo u odbijanju naše zemlje da Rusiji dozvoli osnivanje vojne baze (predsednik Vučić: „Srbiji nisu potrebne ničije vojne baze.”), što je Moskva, uz dugogodišnje odbijanje da se tzv. Humanitarnom centru u Nišu odobri diplomatski status, protumačila kao svojevrsnu izdaju i okretanje Srbije ka zapadu.  Kao neintegrisano, divlje tkivo Evrope, zapadni Balkan će ostati idealno tle za dejstvo hibridnih i neformalnih oblika ratovanja sve dok se jasno ne odluči na koju će stranu: hoće li biti za slabe institucije i nedostatak demokratije ili će preći na stranu civilizacije i progresa.

Esejista i prevodilac