Кораћ свечано примљен у Кућу славних у Спрингфилду

Један од највећих спортских великана у историји наше земље, први који је постао синоним за кошарку у Србији и Југославији – Радивој Кораћ (1938-1969), постхумно је примљен у Нејсмитову кућу славних на свечаности у Спрингфилду (Масачусетс, САД). Неприкосновени вођа прве трофејне генерације наше репрезентације, који је настрадао у саобраћајној несрећи код Сарајева 2. јуна 1969, пети је Србин коме је припало ово признање. Пре њега добили су га двојица његових тренера – Борислав Станковић (изабран 1991, на стоти рођендан кошарке, као први странац) и Александар Николић (1998), затим Дражен Далипагић (2004) и Владе Дивац (2019).

На свечаности у Спрингфилду, Кораћа је најавио амерички кошаркаш Спенсер Хејвуд, шампион НБА са Лејкерсима 1980, с којим је био ривал у финалу Олимпијских игара у Мексико Ситију 1968 (САД победиле Југославију). Видео поруком се обратио Кораћев брат Ђорђе који је захвалио његовим тренерима Драгану Глишићу, Бори Станковићу и Александру Николићу, али и свим саиграчима и осталима који су били део његове каријере.

Кораћ је био непоновљива личност не само у нашем спорту, необичан спој харизме и скромности. На терену је рушио рекорде, а у слободно време одлазио у позориште, читао књиге и окупљао спортску и културну елиту на Жућковом ћошету (надимак Жућко) у Кнез Михаиловој. Први је донео у Београд рок плоче крајем педесетих година прошлог века, а шездесетих и прве плоче „Битлса”.

– Са сваког путовања је доносио плоче од којих су многе први пут тако стигле код нас – говорио је о њему његов саиграч из репрезентације Драгутин Чермак. - Радио Београд је пуштао све те новитете захваљујући њему. Шездесетих година слушао се Радио Луксембург јер ту се сазнавало све ново. Већ следећа турнеја по Италији и Кораћ је доносио те плоче, тако да су се оне вртеле на нашем Радију. С једног пута у Лондон донео је прву плочу Битлса у Југославију, тврдећи да ће ти момци бити светско чудо, у тренутку док то још нису били.

Рођен је у Сомбору (као и Никола Јокић), 5. новембра 1938, али је детињство провео у Београду. Први пут је одиграо један меч у Другој београдској гимназији, у којој је седео у истој клупи са Слободаном Гордићем (саиграч у ОКК Београду и репрезентацији). Са 196 цм био је највиши у разреду. Први тренер у ОКК Београду био му је Драган Глишић Глиша.

– Глишић ми је скренуо пажњу на Кораћа: Мораш да дођеш. Има један клинац у јуниорском тиму. Играли смо утакмицу и од наших 56 поена дао је свих 56 – говорио је Бора Станковић.

Кораћ, који је играо центра, с репрезентацијом је освојио шест медаља на највећим такмичењима (сребрна олимпијска 1968, два светска сребра – 1963, 1967, два европска – 1961, 1965. и једну европску бронзу – 1963). За национални тим постигао је 3.153 поена на 157 мечева (просек 20,8).

Према Звездиног аса, репрезентативца Владимира Цветковића, Кораћ је био не само прва кошаркашка звезда Југославије већ и неко ко је био персонификација кошарке:

– Кад сам почео да играм кошарку, педесет седме године, Кораћ је као деветнаестогодишњак већ био легенда и у свим новинама се помињао као најбољи кошаркаш. Да ми је неко тада понудио да се сликам с њим а да он напише на фотографији ’Цвелету од Жућка’, и да престанем да играм кошарку – био бих презадовољан. Можда бих ту фотографију, док сам радио, држао негде на столу у канцеларији, или данас, кад сам у пензији, у својој кући.

Док је био на врхунцу славе, у Стандарду из Лијежа, гостовао је у једном шоу-програму на белгијској телевизији, у којем га је водитељка питала колико би бацања могао да убаци из сто покушаја. Рекао је скромно: можда 70–80, а онда се склонила завеса и пред њим се указао кош. Почео је да шутира и убацио: сто од сто! Бацања је шутирао нетипично, замахујући с обе руке од колена.

И данас важи његов рекорд у Купу шампиона (Евролига) – 99 поена на мечу против Алвика, 14. јануара 1965. Против Младости у Загребу, 1962, поставио је рекорд првенства Југославије: 74 поена. Био је седам пута најбољи стрелац државног првенства, четири пута државни првак са ОКК Београдом, освајач два домаћа купа… Три пута је био најбољи стрелац европских првенстава и једном олимпијских игара. Примљен је и у Фибину кућу славних 2007.

Упркос многим рекордима и трофејима, два вероватно највећа признања стигла су му од Американаца. Прво, када су му Харлем Глобтротерси понудили да буде први Европљанин у њиховом саставу, што није прихватио, а затим када је Џери Вест, једно од највећих имена америчке кошарке, изјавио после сусрета Сједињене Државе – Југославија 104:42 на Олимпијским играма у Риму 1960: „Само број пет би могао да игра за нас!”

И Ђинобили у „класи 2022”

Поред Радивоја Кораћа, у „класи 2022” Нејсмитове куће славних у Спрингфилду, налази се и најбољи аргентински кошаркаш свих времена Емануел Ђинобили. Заједно с њима свечано су примљени и Свин Кеш, Тим Хардавеј, Џорџ Карл, Боб Хагинс, Хју Еванс, Лу Хадсон, Лери Костело и Дел Херис, Линдзи Велен, Меријaна Стенли, Тереза Шенк Гренц.