Korać svečano primljen u Kuću slavnih u Springfildu

Jedan od najvećih sportskih velikana u istoriji naše zemlje, prvi koji je postao sinonim za košarku u Srbiji i Jugoslaviji – Radivoj Korać (1938-1969), posthumno je primljen u Nejsmitovu kuću slavnih na svečanosti u Springfildu (Masačusets, SAD). Neprikosnoveni vođa prve trofejne generacije naše reprezentacije, koji je nastradao u saobraćajnoj nesreći kod Sarajeva 2. juna 1969, peti je Srbin kome je pripalo ovo priznanje. Pre njega dobili su ga dvojica njegovih trenera – Borislav Stanković (izabran 1991, na stoti rođendan košarke, kao prvi stranac) i Aleksandar Nikolić (1998), zatim Dražen Dalipagić (2004) i Vlade Divac (2019).

Na svečanosti u Springfildu, Koraća je najavio američki košarkaš Spenser Hejvud, šampion NBA sa Lejkersima 1980, s kojim je bio rival u finalu Olimpijskih igara u Meksiko Sitiju 1968 (SAD pobedile Jugoslaviju). Video porukom se obratio Koraćev brat Đorđe koji je zahvalio njegovim trenerima Draganu Glišiću, Bori Stankoviću i Aleksandru Nikoliću, ali i svim saigračima i ostalima koji su bili deo njegove karijere.

Korać je bio neponovljiva ličnost ne samo u našem sportu, neobičan spoj harizme i skromnosti. Na terenu je rušio rekorde, a u slobodno vreme odlazio u pozorište, čitao knjige i okupljao sportsku i kulturnu elitu na Žućkovom ćošetu (nadimak Žućko) u Knez Mihailovoj. Prvi je doneo u Beograd rok ploče krajem pedesetih godina prošlog veka, a šezdesetih i prve ploče „Bitlsa”.

– Sa svakog putovanja je donosio ploče od kojih su mnoge prvi put tako stigle kod nas – govorio je o njemu njegov saigrač iz reprezentacije Dragutin Čermak. - Radio Beograd je puštao sve te novitete zahvaljujući njemu. Šezdesetih godina slušao se Radio Luksemburg jer tu se saznavalo sve novo. Već sledeća turneja po Italiji i Korać je donosio te ploče, tako da su se one vrtele na našem Radiju. S jednog puta u London doneo je prvu ploču Bitlsa u Jugoslaviju, tvrdeći da će ti momci biti svetsko čudo, u trenutku dok to još nisu bili.

Rođen je u Somboru (kao i Nikola Jokić), 5. novembra 1938, ali je detinjstvo proveo u Beogradu. Prvi put je odigrao jedan meč u Drugoj beogradskoj gimnaziji, u kojoj je sedeo u istoj klupi sa Slobodanom Gordićem (saigrač u OKK Beogradu i reprezentaciji). Sa 196 cm bio je najviši u razredu. Prvi trener u OKK Beogradu bio mu je Dragan Glišić Gliša.

– Glišić mi je skrenuo pažnju na Koraća: Moraš da dođeš. Ima jedan klinac u juniorskom timu. Igrali smo utakmicu i od naših 56 poena dao je svih 56 – govorio je Bora Stanković.

Korać, koji je igrao centra, s reprezentacijom je osvojio šest medalja na najvećim takmičenjima (srebrna olimpijska 1968, dva svetska srebra – 1963, 1967, dva evropska – 1961, 1965. i jednu evropsku bronzu – 1963). Za nacionalni tim postigao je 3.153 poena na 157 mečeva (prosek 20,8).

Prema Zvezdinog asa, reprezentativca Vladimira Cvetkovića, Korać je bio ne samo prva košarkaška zvezda Jugoslavije već i neko ko je bio personifikacija košarke:

– Kad sam počeo da igram košarku, pedeset sedme godine, Korać je kao devetnaestogodišnjak već bio legenda i u svim novinama se pominjao kao najbolji košarkaš. Da mi je neko tada ponudio da se slikam s njim a da on napiše na fotografiji ’Cveletu od Žućka’, i da prestanem da igram košarku – bio bih prezadovoljan. Možda bih tu fotografiju, dok sam radio, držao negde na stolu u kancelariji, ili danas, kad sam u penziji, u svojoj kući.

Dok je bio na vrhuncu slave, u Standardu iz Liježa, gostovao je u jednom šou-programu na belgijskoj televiziji, u kojem ga je voditeljka pitala koliko bi bacanja mogao da ubaci iz sto pokušaja. Rekao je skromno: možda 70–80, a onda se sklonila zavesa i pred njim se ukazao koš. Počeo je da šutira i ubacio: sto od sto! Bacanja je šutirao netipično, zamahujući s obe ruke od kolena.

I danas važi njegov rekord u Kupu šampiona (Evroliga) – 99 poena na meču protiv Alvika, 14. januara 1965. Protiv Mladosti u Zagrebu, 1962, postavio je rekord prvenstva Jugoslavije: 74 poena. Bio je sedam puta najbolji strelac državnog prvenstva, četiri puta državni prvak sa OKK Beogradom, osvajač dva domaća kupa… Tri puta je bio najbolji strelac evropskih prvenstava i jednom olimpijskih igara. Primljen je i u Fibinu kuću slavnih 2007.

Uprkos mnogim rekordima i trofejima, dva verovatno najveća priznanja stigla su mu od Amerikanaca. Prvo, kada su mu Harlem Globtrotersi ponudili da bude prvi Evropljanin u njihovom sastavu, što nije prihvatio, a zatim kada je Džeri Vest, jedno od najvećih imena američke košarke, izjavio posle susreta Sjedinjene Države – Jugoslavija 104:42 na Olimpijskim igrama u Rimu 1960: „Samo broj pet bi mogao da igra za nas!”

I Đinobili u „klasi 2022”

Pored Radivoja Koraća, u „klasi 2022” Nejsmitove kuće slavnih u Springfildu, nalazi se i najbolji argentinski košarkaš svih vremena Emanuel Đinobili. Zajedno s njima svečano su primljeni i Svin Keš, Tim Hardavej, Džordž Karl, Bob Hagins, Hju Evans, Lu Hadson, Leri Kostelo i Del Heris, Lindzi Velen, Merijana Stenli, Tereza Šenk Grenc.