Како је порасло село Субјел

Субјел – Прошло је безмало четврт века од упамћеног догађаја у селу Субјелу код Косјерића, на који сада у својој књизи „Субјел – школа, угледници и академци” подсећа писац Милијан Деспотовић, коме је овде завичај. Тада су антенски стуб, тежак десетину тона, војним хеликоптером преносили с једног брда на друго, па га и на ливаду спуштали јер није „легао” на постоље, све док нису успели у свом науму.

Субјел, смештен на брду седам километара од Косјерића, једно је од најстаријих села у крају. Таква му је и школа, која своју повест бележи од пре 190 година. Пише детаљно о томе Деспотовић, о незаборавним учитељима, о угледницима, војводама, свештеницима који су потекли из ових школских клупа. Дотиче се и упамћених занимљивости у селу, па и поменутог догађаја, којим је уздигнути Субјел додатно „порастао”.

Ово је поетски предсказао косјерићки песник Радисав Мића Цајић (1925–2016), записавши у метафори да је „брдо Субјел скоро хиљаду метара високо, али ће, изгледа, и даље расти”. Тај раст симболично представљају антенски стубови постављени на брду Велики Субјел 1998. године.

Локални Радио Косјерић први пут се огласио у лето 1993. поводом манифестације „Чобански дани”, пише Деспотовић и подсећа да су први водитељи били Милан Кнежевић са Радио Београда и Танасије Пауновић, косјерићки дописник Радио Ужица. Програм је најпре емитован преко антене са зграде Занатског дома у вароши, која је 1997. пренета на Грбића главицу, где су били и предајници оба канала државне телевизије. Радио Косјерић је са постојећег стуба емитовао програм на таласној дужини 88,9 Мхз.

„Сигнал ипак није могао да покрије цело подручје општине, па је 1998, уз помоћ ЈНА и радника предузећа ’Елкок’, антенски стуб пренет на Велики Субјел. До те локације на највишој коти направљен је пут од куће Слободана Вукосављевића, који је за те потребе дао део имања без надокнаде.”

„Пренос антенског стуба са Грбића главице на Велики Субјел био је догађај за Косјерић, посебно за становнике Шеврљуга и Субјела, јер је стуб тежак десетину тона висио на челичним сајлама испод војног хеликоптера М-8 руске производње (који је претходно поставио велики часни крст на стени изнад манастира Светог Николаја у Соко граду код Љубовије). У првом покушају мајстори косјерићког предузећа ’Елкок’ нису успели да стуб учврсте на постоље, па је терет спуштен на једну ливаду у Шеврљугама. Око летилице су се окупили мештани. Када је антенски стуб постављен, пилот хеликоптера је услишио молбу мештана, па је двадесетак њих, углавном деце, провозао до ужичког аеродрома ’Поникве’”, бележи Милијан Деспотовић, додајући да је на овом антенском стубу, уз предајник Радио Косјерића, постављена и техника РТВ Београд, ТВ Пинк, ТВ 5 Ужице и других локалних радио и ТВ станица. Касније су ово место, у оквиру излета, посећивали ђаци школе у Субјелу.

А Радио Косјерић, додаје аутор, оглашавао се до августа 2015, након чега га је крајем те године својом одлуком званично угасила Скупштина општине Косјерић. За 22 године постојања у њему је радило двадесетак сталних и повремених новинара и тонаца.

То и толико другог чита се у књизи (на 904 странице) о Субјелу и његовој школи, вредном делу у које је аутор Деспотовић , како у рецензији записа књижевник и академик Милован Витезовић (његов отац Ђорђе учио је школу у Субјелу), уложио своје вишедеценијско искуство писца и темељан истраживачки труд, уз подразумевану одговорност према народу, те немерљиву љубав према завичају. „Ова књига превазилази све, углавном јубиларне, књиге споменица школа у Србији и хроника српских села, по књижевним и историјским вредносним критеријумима. Деспотовић је на субјелском примеру описао како се у историју улази преко два прага: преко кућног и преко прага школе. Следећи подуку народног учитеља Васе Пелагића, Милијан је одао и највише поштовање учитељима основне школе у Субјелу, чувајући и њих и ученике у историјској части. Тада су учитељи стварали људска лица историје, а учитељице биле мајке народног разума”, забележио је Милован Витезовић, коме је ово била једна од последњих написаних рецензија.