Понедељак, 26.09.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОГЛЕДИ

Косово и прајд

Не знам зашто је толико тешко да се разуме да људи имају различита уверења и да су део различитих покрета и организација који негују различита уверења. Зашто је тешко да се разуме да је тако било крoз читаву повест људског рода и да су се кроз сукобе традиције и новога, час скоковито час поступно, развијала људска друштва

На политичкој сцени Србије постоје три позиције у вези са односом према КиМ. Прву чине оне странке и појединци које сматрају да постојећи конфликт не би требало одмрзавати и ни по коју цену одустајати од територијалне целовитости јужне српске покрајине. Они се уздају да Русија и Кина могу да обезбеде поштовање Резолуције УН 1244 упркос признању Косова од стране већине западних земаља.

Централну позицију, коју заговара садашња власт, одређују два принципа. Први је да питање КиМ треба да реши садашња генерација политичара не остављајући га потомству и други да решење мора бити компромисно. Не прецизира се шта би била мера компромиса нити се, што је и логично, јавно излази са конкретним компромисним решењима док се не покаже воља осталих актера за компромисом.

Најзад, трећу позицију чине они који сматрају да је Косово давно изгубљено и да једноставно треба формално признати ту реалност како би се Србија окренула важнијим питањима међу којима је и прикључење ЕУ.

Наравно у оквиру и између ових позиција постоји мноштво мешетара који проблем КиМ користе у дневнополитичке сврхе и који муте воду у каквој најбоље пливају.

Проблем прве позиције је што се она може остварити једино ратом. За такав рат Србија нема нити ресурса, нити постоји воља становништва да такав рат подржи. То је наравно јасно и онима који то решење заговарају и зато га, на овај или онај начин, везују за будућност и промену геостратешких односа снага у којем би (односу) Балкан, или бар део Балкана на којем живе Срби, ушао у руску сферу утицаја. Рат у Украјини, међутим, показао је нереалност такве позиције.

Као што нема воље да се води рат, још је мање воље да се Србија добровољно одрекне Косова. Главни проблем ове позиције је, дакле, што нема подршку становништва и што чак и гро оних који су пре десетак или двадесет година били спремни да, макар и прећутно, подрже ово „рационално” решење у има боље ЕУ будућности сада на њега не пристају.

Централну позицију заузима владајућа партија која покушава да ојача и прошири број странака које би, представљајући конструктивну опозицију, чиниле доминантан блок који би ојачао позицију Србије у притиску на Приштину и међународне преговараче да се приступи трагању за компромисним решењем.  Проблем са којим се суочава ова позиција је тренутно бескомпромисан став Приштине, затим непријатељи Србије на Западу, као и „пријатељи” Србије у Русији. Што је најважније, време не иде наруку овој позицији. Фрустрација увек подстиче било дефетизам било бес, а то су осећања на која рачунају заговорници два алтернативна решења. Управо из тог разлога неопходно је да власт ојача своју позицију стварајући нови „народни фронт”.

Делује да су по сличној линији странке и појединци подељени и по питању одржавања Јуропрајда. Заговорници породичних вредности, наводно, су исти они који имају бескомпромисан став према Косову и Метохији. Они, пак, који се залажу за признање независности Косова желе да се прикажу и као заговорници заштите људских права. Међутим, с обзиром на то да није реч о истим димензијама постоје значајна одступања тако да се ти подскупови не поклапају у потпуности.

Ради се о два различита питања којима је заједничко то што су оба идентитетског карактера. А таква питања није могуће решити простом рачуницом, нити се могу представити математичким моделима. У ствари немогуће је дати тачне и прецизне одговоре на било које идентитетско питање. Држава од које се очекује рационално поступање се нашла између чекића и наковња. С једне стране, неопходно је обезбедити поштовање људских права, а са друге стране, потребно је обезбедити безбедност грађанима.

Начин да се тако нешто постигне је успешно каналисање бунта већине и спречавање преливања беса мноштва у стихијно насиље. Једина институција која тако нешто може да обезбеди није ни влада, ни било која странка већ искључиво СПЦ. Свима онима који се данас бацају каменом на СПЦ биће опроштено јер не знају шта чине.

Биће опроштено, нема сумње и извесној Биљани Србљановић која је оптужила патријарха СПЦ да је стао на чело олоша који спроводи зло или још горе од тога. Снажно и са ставом, па макар било и глупо баш као што доликује ангажованом интелектуалцу она је сручила читав низ увреда и погрда какав ниједна особа, па било патријарх или окорели криминалац, не заслужује.  Једино око чега се ова праведница двоји је да ли је посрнули патријарх тек сада показао право лице које је до сада крио, или је нечим страшним уцењен. Нема треће! „Под мач, бато”, што би рекао један посленик јавне речи сличног менталног склопа.

Не знам зашто је толико тешко да се разуме да људи имају различита уверења и да су део различитих покрета и организација који негују различита уверења. Зашто је тешко да се разуме да је тако било кроз читаву повест људског рода и да су се кроз сукобе традиције и новога, час скоковито час поступно, развијала људска друштва. Једино што је битно јесте да те разлике не исходе у насиљу и крви. Томе служе пастири.

Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Мали Ђокица
Па није баш све тако. Већина западних земаља који су признали Косово* је једва једна десетина становника Земље и петина или у најбољем случају четвртина површине исте. То је битна разлика. Па ни у броју земаља немају већину. Зашто је 1244 донета ако се не признаје? Самим тим нема ни компромиса. Дакле, 1244 не треба никакав (не постоји) компромис. Србији није НИШТА ВАЖНИЈЕ од Косова!!!!!!! Рата нема ако се примени резолуција 1244!!!!!
Vojislav
Umereno i sa razumevanjem stvarnosti.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.