Идеја тениса је побеђивати велике играче

Од нашег специјалног извештача

Пекинг, 11. августа – Јанко Типсаревић је тенисер незахвалан за клађење, али врло захвалан за медије пред којима делује врло природно, као да не припада „свету недодирљивих”. Осећај који је имао од првог тренутка када је сазнао да му је ривал пети играч на светској листи – није га варао. Испунио је обећање дато себи и испрашио играча којег никада раније није победио.

Непуна два часа после тог меча разговарали смо с Типсаревићем који је рекао:

– Осећам се сјајно и много ми је драго што сам добио меч у два сета. Против Ферера је много тешко да се игра, поготово по оваквом времену. Готово да не греши, враћа много лопти, не препушта лаке поене. Ако се против таквог играча издржи таква игра, онда то доноси велику психолошку предност. Данас сам, такорећи, могао да добијем било кога. То сам рекао и мом стручном тиму, јер сам се осећао веома добро. Имам малу паузу, јер већ сутра играм следеће коло...

Наредни ривал је Оливије Рохус?

Играо сам много пута против њега. Више сам га побеђивао него што сам губио. Недостаје му самопоуздање. Требало би да га добијем.

Жреб Вам на први поглед није био наклоњен, али сада, кад сте послали Ферера кући, пут Вам се отвара?

То је један од мојих проблема, што сјајно играм против добрих играча и побеђујем их, а после не искористим прилике које ми се указују. Овде ће сви да гину више него на гренд-слему. Као што ћу ја у сваком наредном играчу видети своју шансу, тако ће и они у мени.

Да ли ова партија може да се мери са оне две које сте пружили против Фернанда Гонзалеза у осмини финала прошлогодишњег Вимблдона (3:2) и протов Роџера Федерера ове године у првом колу Међународног првенства Аустралије (2:3)?

Победити играча из првих десет на овако важном такмичењу је заиста велика ствар. Мој отац Павле каже, мада не волим да га цитирам, да је идеја тениса побеђивати велике играче на великим турнирима, на великим централним теренима. То је оно што се памти, оно што остаје. А не бити 40. или 50. на АТП листи.

Стонотенисер Каракашевић је рекао за време Вашег меча са Ферером да сте „ви Земунци такви, да знате да закомпликујете себи живот...”, а обојицу бије глас да можете да победите свакога и да изгубите од свакога?

Хвала Каракашевићу на подршци. Ако ме неко од наших спортиста разуме, онда је то он. Али, нећу да допустим да за мене причају нешто отприлике: он је талентован и ако хоће онда може! То није истина. Хоћу да освојим Вимблдон, хоћу да будем и Ђоковић и Федерер, хоћу све то, али морам да склопим коцкице у глави да би то било како треба.

Као страственог љубитеља књиге морам да Вас питам да ли нешто читате у „Олимпијском селу”?

Понео сам „Чича Горија”, од Балзака, који ми је све ове године некако промакао. Прочитао сам целог Достојевског, а мама ми је рекла да он пише слично Балзаку. Одушевљен сам „Чича Гориом” кога сам просто „прогутао”. После дан и по остало ми је око 50 страна.

Каква је атмосфера у „селу”?

Феноменална! Не желим да кажем да је у почетку била затегнута, али је тек постала права после свечаног отварања Игара. Ту смо се сви сликали и упознали и од тада сви разговарамо и дружимо се.

Тенисере бије фама да су „планета” за себе. Да ли та прича важи и у Пекингу?

Таман посла. Пошто тенисери у последње време постижу сјајне резултате, одмах креће нека прича о њима, јер такав смо народ. Довољно је да се неко једном не јави некоме и одмах ће рећи: види какав је, баш се уобразио и слично. Али, тенис је и тимски спорт, имајући у виду Дејвис куп. Мени ово дружење веома прија, што се видело и против Ферера.

У Пекингу сви олимпијци, па и такве звезде као што су Коби Брајант и Роџер Федерер, причају да су дошли да би играли за своју земљу, а Ви сте прекјуче изјавили да је „земља на трећем месту”?

Такву изјаву сам први пут дао на Вимблдону, а и сада стојим иза ње. Јесте можда мало интригантна, али ја стварно тако мислим. Моје лично мишљење је да сви играчи када кажу да су овде дошли да би играли за своју земљу дубоко у себи не мисле тако. Зашто сам ја овде дошао? Прво, да бих играо и освојио медаљу и да бих био поносан на Јанка Типсаревића који је крваво радио и тренирао као пас и заслужио је да буде овде. А тек онда да побеђује неког Ферера или не знам кога већ. Друго, играм пре и за моју породицу и за људе који су ми помогли, него за своју земљу. Зато што ми мој тим људи помаже да будем најбољи што могу. И онда, на трећем месту, долази земља. Убеђен сам да велика већина спортиста овде мисли као ја и да играју прво за себе да би могли да кажу својој деци и унуцима: освојио сам олимпијско злато. Далеко од тога да нисам патриота. Увек кад победим подигнем три прста.

Александар Милетић