Ideja tenisa je pobeđivati velike igrače

Od našeg specijalnog izveštača

Peking, 11. avgusta – Janko Tipsarević je teniser nezahvalan za klađenje, ali vrlo zahvalan za medije pred kojima deluje vrlo prirodno, kao da ne pripada „svetu nedodirljivih”. Osećaj koji je imao od prvog trenutka kada je saznao da mu je rival peti igrač na svetskoj listi – nije ga varao. Ispunio je obećanje dato sebi i isprašio igrača kojeg nikada ranije nije pobedio.

Nepuna dva časa posle tog meča razgovarali smo s Tipsarevićem koji je rekao:

– Osećam se sjajno i mnogo mi je drago što sam dobio meč u dva seta. Protiv Ferera je mnogo teško da se igra, pogotovo po ovakvom vremenu. Gotovo da ne greši, vraća mnogo lopti, ne prepušta lake poene. Ako se protiv takvog igrača izdrži takva igra, onda to donosi veliku psihološku prednost. Danas sam, takoreći, mogao da dobijem bilo koga. To sam rekao i mom stručnom timu, jer sam se osećao veoma dobro. Imam malu pauzu, jer već sutra igram sledeće kolo...

Naredni rival je Olivije Rohus?

Igrao sam mnogo puta protiv njega. Više sam ga pobeđivao nego što sam gubio. Nedostaje mu samopouzdanje. Trebalo bi da ga dobijem.

Žreb Vam na prvi pogled nije bio naklonjen, ali sada, kad ste poslali Ferera kući, put Vam se otvara?

To je jedan od mojih problema, što sjajno igram protiv dobrih igrača i pobeđujem ih, a posle ne iskoristim prilike koje mi se ukazuju. Ovde će svi da ginu više nego na grend-slemu. Kao što ću ja u svakom narednom igraču videti svoju šansu, tako će i oni u meni.

Da li ova partija može da se meri sa one dve koje ste pružili protiv Fernanda Gonzaleza u osmini finala prošlogodišnjeg Vimbldona (3:2) i protov Rodžera Federera ove godine u prvom kolu Međunarodnog prvenstva Australije (2:3)?

Pobediti igrača iz prvih deset na ovako važnom takmičenju je zaista velika stvar. Moj otac Pavle kaže, mada ne volim da ga citiram, da je ideja tenisa pobeđivati velike igrače na velikim turnirima, na velikim centralnim terenima. To je ono što se pamti, ono što ostaje. A ne biti 40. ili 50. na ATP listi.

Stonoteniser Karakašević je rekao za vreme Vašeg meča sa Fererom da ste „vi Zemunci takvi, da znate da zakomplikujete sebi život...”, a obojicu bije glas da možete da pobedite svakoga i da izgubite od svakoga?

Hvala Karakaševiću na podršci. Ako me neko od naših sportista razume, onda je to on. Ali, neću da dopustim da za mene pričaju nešto otprilike: on je talentovan i ako hoće onda može! To nije istina. Hoću da osvojim Vimbldon, hoću da budem i Đoković i Federer, hoću sve to, ali moram da sklopim kockice u glavi da bi to bilo kako treba.

Kao strastvenog ljubitelja knjige moram da Vas pitam da li nešto čitate u „Olimpijskom selu”?

Poneo sam „Čiča Gorija”, od Balzaka, koji mi je sve ove godine nekako promakao. Pročitao sam celog Dostojevskog, a mama mi je rekla da on piše slično Balzaku. Oduševljen sam „Čiča Goriom” koga sam prosto „progutao”. Posle dan i po ostalo mi je oko 50 strana.

Kakva je atmosfera u „selu”?

Fenomenalna! Ne želim da kažem da je u početku bila zategnuta, ali je tek postala prava posle svečanog otvaranja Igara. Tu smo se svi slikali i upoznali i od tada svi razgovaramo i družimo se.

Tenisere bije fama da su „planeta” za sebe. Da li ta priča važi i u Pekingu?

Taman posla. Pošto teniseri u poslednje vreme postižu sjajne rezultate, odmah kreće neka priča o njima, jer takav smo narod. Dovoljno je da se neko jednom ne javi nekome i odmah će reći: vidi kakav je, baš se uobrazio i slično. Ali, tenis je i timski sport, imajući u vidu Dejvis kup. Meni ovo druženje veoma prija, što se videlo i protiv Ferera.

U Pekingu svi olimpijci, pa i takve zvezde kao što su Kobi Brajant i Rodžer Federer, pričaju da su došli da bi igrali za svoju zemlju, a Vi ste prekjuče izjavili da je „zemlja na trećem mestu”?

Takvu izjavu sam prvi put dao na Vimbldonu, a i sada stojim iza nje. Jeste možda malo intrigantna, ali ja stvarno tako mislim. Moje lično mišljenje je da svi igrači kada kažu da su ovde došli da bi igrali za svoju zemlju duboko u sebi ne misle tako. Zašto sam ja ovde došao? Prvo, da bih igrao i osvojio medalju i da bih bio ponosan na Janka Tipsarevića koji je krvavo radio i trenirao kao pas i zaslužio je da bude ovde. A tek onda da pobeđuje nekog Ferera ili ne znam koga već. Drugo, igram pre i za moju porodicu i za ljude koji su mi pomogli, nego za svoju zemlju. Zato što mi moj tim ljudi pomaže da budem najbolji što mogu. I onda, na trećem mestu, dolazi zemlja. Ubeđen sam da velika većina sportista ovde misli kao ja i da igraju prvo za sebe da bi mogli da kažu svojoj deci i unucima: osvojio sam olimpijsko zlato. Daleko od toga da nisam patriota. Uvek kad pobedim podignem tri prsta.

Aleksandar Miletić