Крчмари сабирају губитке

Гуча – Средиште Гуче већ јуче ујутро било је очишћено и умивено. Додуше, остала су брда смећа на местима где су биле шатре и на паркингу крај Белице, пошто комуналци не могу све одмах да ураде. Раде Милутиновић, директор ЈКП „Комуналац” из Лучана, каже да су његове екипе за пет дана, колико је трајао 48. сабор трубача, на депонију извукле 600 кубика смећа, колико се, кад су нормални дани у Гучи, накупи за пола године.

Лекари Дома здравља у Гучи интервенисали су 456 пута, од чега се у 300 случајева радило о збрињавању пијанаца. Срби у тој области нису најгори, две трећине опијених били су странци, Французи, па за њима Словенци...

– Овде су ноћи хладне, за време Сабора било је од 12 до 13 степени, прошле ноћи само осам. Зато смо саборашима који су препили помагали углавном утопљавањем, без терапије. Примимо га, покријемо и надгледамо док се не пробуди – каже др Душко Шулубурић, директор ове здравствене куће.

Први је, у среду, доведен један Француз који није знао где се налази, а последњи на листи за трежњење остао је у недељу неки његов земљак, који је пољубио лекарку у образ кад је стао на ноге и сазнао да не мора ништа да плати. Др Шулубурић вели да све ове интервенције воде као „ургентна стања”, а трошкове, набавком медицинског материјала, покрива Дом културе у Гучи. Свака од 16 медицинских екипа у Гучи имала је некога (лекар, сестра) са знањем енглеског, али је проблем био, свакако, што пијанци у топ-форми нису знали ни свој матерњи.

Уживајући у музици, посетиоци Сабора су, зашто не, нашли времена и за примедбе. Ове године највише их је изречено због наплаћивања улазница на Сабор. Стајала је 500 динара, мада је домаћинима некако лакше ако кажу да је то 100 динара на дан. Прошлонедељни трошак сигурно је велики у односу на примања, и може бити да је продаја улазница нанела домаћинима више штете. Користи није било ни за крчмаре који су јуче ујутро испод десетак шатри сабирали углавном губитке. Није помогло ни то што је ћаса свадбарског купуса са 250 (среда) пала на 150 динара (недеља).

– Већина је у минусу, неко две хиљаде, неко 20.000 евра – каже Ацо Поповић (49), који три деценије на Сабору ради као конобар или шатраџија.

Јуче нам, док радници скидају цераду и слажу арњеве, показује три своја непродата лонца с купусом од по 50 килограма, додајући да је крчмар до њега кући вратио 30 непечених прасади. Произилази, тако, да једни нису имали за улазницу, док другима, који су је платили, није преостало за прасетину. Истини је, вероватно, ближа друга економска анализа: народ ионако нема пара, а на Сабору је све више гостију који, уместо да седе под шатрама, шетају с пљескавицом и пивом у руци.

Све у свему, угоститељи цене да је на овом сабору продато око 600 печених прасића, док се количина испијеног пива мери од пола милиона литара па навише.

И још једна занимљивост – већина трубача који се појаве у Гучи никад није ни видела нотну свеску. Сви они знају да је магични звук трубе уједно и прилика да се крене међу познате, чак славне. Отуда и мајстори овог инструмента – одлична, нова труба стаје 650 евра (марка „черни”, Чешка) – победу на Сабору доживљавају као додир велике среће. У недељном тријумфу Дејана Лазаревића (24) из Пожеге она је чак двострука, јер му је припао победнички ловор и по одлуци стручног жирија и по гласовима (СМС) публике. То је први и једини пут, од 1964. године када је уведена награда за прву трубу публике, да исти свирач однесе обе награде.

– Већ сам добио мајсторско писмо после три претходне победе у Гучи, мада трубач мора увек изнова да доказује вредност. Можда сам, као дечак, био даровит за ову врсту музике, али је било потребно много и све више рада. Сад је дошло до тога да се сваки тон промишља, пошто публика све препознаје – рекао је апсолутни победник Гуче 2008.

Иза велике сцене, док је трајало проглашење победника, забележили смо сусрет двојице старих пријатеља: најбољег самоуког трубача на свету, Бобана Марковића (44) из Владичиног Хана и др Душана Миливојевића (58), завичајног Драгачевца, који држи лекарску ординацију у Штутгарту. Доктор је деценијама обавезни гост Сабора, а трубач је, пре пет година, обећао да ће га гостити три дана у Гучи ако научи да свира трубу. Миливојевић се вратио у Немачку, узео учитеља, савладао основне тајне тог инструмента и једног дана Марковићу преко телефона одсвирао „Црни воз”. На првом следећем сусрету велики трубач је морао да плати обећано.