Тања шницла за Европу

Иако већ пет година имамо право на извоз јунећег меса у Европску унију у оквиру одобрене квоте, постигнутим резултатима уопште не можемо да се похвалимо. Напротив. Уместо да се извоз постепено повећава он се чак смањује у односу на ранији учинак, а испуњење квоте од 8.700 тона чини се као недостижни циљ.

Ове године према досадашњој динамици извоза вероватно ће се на тржишту ЕУ продати тек око 1.500 тона познатог „беби бифа”, а прошле године извезено је око 2.200 тона. Подсећања ради лане нам је, током преговора за Споразум о стабилизацији и придруживању квота смањена с непуних десет хиљада тона, а остатак до ове количине расподељен је на Црну Гору и, незванично, Косово. Како је, међутим, годинама нисмо испуњавали, а нема назнака да ћемо то моћи ускоро, тешко да би се могло рећи да смо овом рестрикцијом погођени. За око пет година откако је извоз и фактички започео извезли смо тек нешто више од непуних 8.000 тона јунећег меса, тек близу умањене квоте.

Уједињена европска породица, истини за вољу, није се баш тукла око наше јунади, тако да смо извозили само у две земље – Италију и Грчку. Италија никада није била велики купац, а у последње време све мање поруџбина стиже и из Грчке. Председник Удружења произвођача „беби бифа” Миломир Тошовић, власник фирме „Котленик промет” из Лађеваца код Краљева каже да нас полако с тог тржишта истискују Хрвати који имају већу и стабилнију понуду. По његовим речима у Хрватској у организованом тову има 120.000 – 130.000 грла, а субвенције по грлу иду и до 350 евра. У таквој ситуацији њихов пласман може да буде и јевтинији. У Србији, поређења ради, у организованом тову има тек око 10.000 јунади што је упола мање него лане. У односу на њих наша понуда је не само мала, већ и недовољно поуздана за велике добављаче. Иначе, да би се годишња квота извоза „беби бифа” у ЕУ само до пола попунила потребно је да се повећа тов десет пута што је, према садашњим условима пословања, недостижно.

На питање шта је разлог овако „танких” резултата Тошовић узвраћа да су узроци слични као и претходних година, а своде се на то да нема довољно говеда, а све то као последица неисплативости овог посла и сиромашне државне помоћи.

– Прошле године, на пример, држава је давала 7.000 динара по утовљеном грлу за максимум 500 утовљених грла једном произвођачу, а ове године исти износ се добија за највише 100 грла, без обзира на то колико их неко има у тову. Субвенција која би требало да припада сваком грлу, смањена је тако пет пута, а све то с образложењем да нема пара у буџету – каже овај произвођач.

Наш саговорник наводи да су и високе камате у комбинацији с нереалним курсом евра, као и укидање извозне стимулације од 20 одсто за земље потписнице ЦЕФТА споразума, нестимулативни за раст производње и извоза. Једина добра ствар је то што је пала цена сточне хране. Проблем је и што аграрна политика није усмерена на то да подржи произвођача, већ држава политиком давања по хектару свима даје исто што више личи на социјалне мере у пољопривреди, него на оне аграрне политике.

– Најава Министарства пољопривреде да ће из буџета да регресира камате на дугорочне кредите за нас је била добра вест, међутим уредба која би требало то да реализује је мртво слово на папиру. Такав дугорочни уговор где се регресирају камате које износе 12 одсто на годишњем нивоу што је значајно за ову производњу, није потписан ни у једном случају. Образложење је да Министарство пољопривреде још није о регресирању камата потписало уговор ни са једном банком – каже Тошовић закључујући да нам прети опасност да ову производњу на крају сведемо само за своје потребе и нешто мало извоза у суседне земље.