Фрау Волк као инспирација

Није неуобичајено да књиге о озлоглашеним личностима попут Адолфа Хитлера постану популарне. Знатижеља да се завири у „тамну страну” тих особа, чини ова дела посебно интригантним. Али, роман у „У вучјој јазбини”, Розеле Посторино, постао је светски бестселер не само зато што она своју причу смешта у Хитлерово скровиште пред крај Другог светског рата, већ и зато што централну улогу у догађајима у његовој „јазбини” даје једној сасвим обичној жени, која се ту затекла противно својој жељи.

Роман „У Вучјој јазбини”, који је у Србији објавила издавачка кућа Вулкан издаваштво, у преводу Весне Ракоњац, инспирисан је животном причом Немице Марго Волк која је после 60 година ћутања 2014. године испричала медијима тајну да је заједно са још 14 жена, крајем Другог светског рата, радила као дегустаторка хране за Адолфа Хитлера.

Ауторка овог романа, Розела Посторино, сутра и прекосутра гостује у Новом Саду и Београду ради представљања књиге „У вучјој јазбини” и тим поводом је говорила за наш лист.

Како сте сазнали детаље животне приче Марго Волк  и да ли сте имали прилику да с њом разговарате?

Ако се изузме оно што се може прочитати у интервјуима које је дала, нисам имала приступ детаљима живота фрау Волк. Имала сам прилику да разговарам с њеном првом комшиницом, женом која је живела преко пута ње у Берлину и била јој пријатељица, али ни она није имала информације о том периоду њеног живота. Али, оно што је мене занимало о њеном искуству имало је иначе више симболичко значење, него документарно, а то је могућност да неко постане саучесник зла управо зато што је његова жртва. Поред тога, занимао ме је и аспект да само преживљавање носи континуирани ризик од умирања. Ако добро размислимо, то је оно што се догађа свима нама. У сваком тренутку нашег живота ризикујемо да умремо. Хоћу да кажем да роман „У вучјој јазбини” није документаран, главна личност није Марго Волк већ Роза Сауер.

Јунакињи књиге сте дали име које подсећа на ваше – Роза (Сауер). Зашто?

Због тога што сам се, с једне стране, запитала шта бих ја урадила да сам на њеном месту. То не значи да бих урадила оно што је Роза, наравно, али то је неопходно питање како би се заголицала машта. Моја лична умешаност је алудирање на чињеницу да је оно што се догодило њој, могло да се догоди и мени и било коме другом. Довољно је да човек не бира, да се плаши, да жели да преживи, попут свих. С друге стране, тај мој одраз у њеном лику ми је помогао да замислим њена осећања, да тај лик учиним разноврсним, контрадикторним, да га оживим.

Роза пролази кроз велика лична преиспитивања, а ви их веома сликовито преносите, али са нараторском дистанцом. Да ли је у вашем интимном доживљају она жртва или кривац?

Да је не сматрам жртвом, не бих ни писала о њој. Она јесте жртва и управо због тога и јесте саучесник у злу. Занима ме управо та двосмисленост, коегзистенција обе те карактеристике у једном лику. То и јесте оно што је чини фасцинантном личношћу.

Пре него што се 2018. године појавио роман „У вучјој јазбини”, објавили сте неколико романа у Италији за које сте добили неколико значајних признања. Због чега је, према вашем мишљењу, баш роман „У вучјој јазбини” задобио пажњу светске читалачке публике и издавача?

Мислим да је један од разлога био у томе што прича о Хитлеровим дегустаторкама није до тада никада била испричана. Такође, верујем да се то догодило и због начина на који сам је испричала. Покушала сам да натерам читаоца да се постави на место главне јунакиње са којом не бисмо баш увек желели да се идентификујемо. Међутим, није могуће не разумети њене разлоге, не осетити њен страх, њену глад, њен нагон за смрћу, њену жељу за животом.

Ви говорите четири језика од укупно 33 на које је преведен роман „У вучјој јазбини”. Да ли сте прочитали свој роман на неком од језика који су вам познати и како сте доживели „креативни траг” који преводиоци неминовно остављају у наративу?

Пре него што су објављени, прочитала сам француски и енглески превод и сугерисала преводиоцима неке измене које се пре свега односе на скривене наводе у тексту који су религиозног карактера, јер је Роза васпитана као католикиња, такође и филозофског, од Паскала до Жаспера, или књижевног карактера, јер у тексту постоје књижевни омажи Маргерит Дирас, Кристи Волф…

На чему сада радите?

Не причам никада о ономе о чему пишем пре него што се то објави. Ја сам Италијанска и сујеверна сам!

Ово је ваш први долазак у Србију. Које су ваше представе о нашој земљи и народу?

Једва чекам! Већ неколико година уназад желим да посетим Београд и срећна сам што ћу видети и Нови Сад. Никада ништа не очекујем када посећујем нова места, али читам њихове ауторе који су културно наслеђе, као што сам то сада учинила са Данилом Кишом.