Словенци, Космет и Корушка

Распадом Аустро-Угарске 1918. године питање јужне границе Аустрије и краљевине СХС било је отворено због чега су повремено избијали инциденти. У Корушкој је тада живео велики број Словенаца, по неким проценама и преко 70 одстоПредседник Србије Александар Вучић је на конференцији за новинаре током посете словеначког председника Борута Пахора рекао да Русија није нарушила територијални интегритет Србије а да Словенија јесте, подсетивши на чињеницу да је Словенија – као на пример и Француска, Немачка и САД – признала Косово, што је кршење Повеље Уједињених нација, као и Резолуције 1244 Савета безбедности УН. Такође, председник Србије је упитао како то да се подржава  територијални интегритет Украјине, али не и Србије.

На ту изјаву, дату у присуству словеначког председника, реаговало је Министарство спољних послова Словеније наводећи да је Словенија признала Косово „као самосталну и независну државу” истовремено изражавајући „очекивање да Србија убудуће неће проблематизовати нашу позицију поводом питања Косова, јер подршка Словеније Косову није усмерена против Србије.” Такође, словеначко министарство је изнело „чврсто противљење изједначавању словеначког признања Косова и руске агресије на Украјину”.

То је подсетило на један догађај од пре безмало сто година када се део Словенаца борио да Корушка остане у саставу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Распадом Аустро-Угарске 1918. године питање јужне границе Аустрије и краљевине СХС било је отворено због чега су повремено избијали инциденти. У Корушкој је тада живео велики број Словенаца, по неким проценама и преко 70 одсто. Српска војска је заузела делове Корушке, али се убрзо повукла. Наиме, мировним уговором из Сен Жермена између новоосноване републике Аустрије и земаља победница који је потписан 10. септембра 1919. године предвиђено је спровођење плебисцита у Корушкој у складу са начелом самоопредељења народа.

Референдум је требало да се одржи у „Зони А”, на територији коју је заузела српска војска, док би се у „Зони Б”, делу Корушке где су већина били Немци, плебисцит спровео само у случају да се Словенци из „Зоне А” определе да живе у краљевини СХС. Референдум је одржан у „Зони А”, 10. октобра 1920. године. Већина (59,04 одсто) становника „Зоне А” изјаснила се да Корушка остане у Аустрији. У „Зони Б” стога плебисцит није спроведен и Корушка је остала у Аустрији.

Једни су корушке Словенце оптуживали да су се искључиво руководили „угоднијим материјалним животом” док су други подржавали њихову одлуку истичући „припадност вишој, западној култури, у односу на српску оријенталну културу”.

У Љубљани се убрзо, 1921. године, јавила идеја да се подигне „народни” споменик „неослобођеној браћи”, прецизније би било браћи која нису желела да живе са њима у новој држави СХС. Расписан је и конкурс. Споменик је требало да се подигне у центру Љубљане где је некада био споменик аустријском фелдмаршалу Јозефу Радецком, „споменик некадашњег робовања”, који је срушен крајем 1918. године  и од којег је остао само постамент.

На конкурсу је победио млади Тоне Краљ, словеначки вајар и сликар „једно од најпрепознатљивијих имена словеначког сликарства, вајарства и уметничке графике XX века” који се заједно са братом Францеом Краљем сматра „зачетником експресионизма и нове стварности у Словенији”.

У критици „XIX уметностна разстава в Јакопичевем павиљону” словеначки историчар уметности, дописни члан САНУ, Франц Стеле пише у часопису „Дом ин свет” из 1921. године „да наши вајари имају мало смисла за монументалност и мало флексибилне фантазије”, али да браћу Краљ одликује „домишљатост и оригиналност мотива и дубина емоција” те да је „Тоне добио први награду за нацрт који представља комад земаљске кугле пун рана које крваре, а изнад њега се уздиже торзо човека, са трновом круном на глави са одсеченим рукама”.

Међутим, овај пројект Тонеа Краља није реализован али је остао упамћен као брига дела Словенаца за део територије коју су сматрали својом, али и као подсећање да њихова браћа нису желела да живе са њима у краљевини СХС.
(Аутор је новинар и публициста)

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa