Хоће ли неко на баскет

Давно су прошла времена када су селектори кошаркашке ре презентације одлазили на велика светска такмичења као пуковници, а  враћали се као генерали. Последњих година, сви се редом враћају као покојници.

Нико то не зна боље од Светислава Карија Пешића. Нико ко прочита  овај текст, заједно са мојом маленкошћу, не зна заједно о кошарци  толико колико Кари, али како сви пунолетни мушкарци, плус Марина  Маљковић, имају амбицију да буду селектори, а само Марина с  правом, онда Карију морам рећи потпуно отворено: онако како смо победили Американце 2002. године у последњој четвртини, фуриозном серијом тројки Милана Гуровића, Пеђе Стојаковића и слободним бацањима Марка Јарића, уз Бодирогине улазе и блокаде Владе Дивца, на сличан начин су нас Италијани кармички уништили пре недељу дана.

Наравно да Кари никако не сме бити исмејан и бачен из хорога у корпу за отпатке, јер нас је исувише задужио. Али после једнонедељног парастоса за нашу кошарку на Европском првенству, ред је да одржим посмртно слово: Кари је лоше селектирао тим, мотивисао је играче као да се спремају за аудицију за Харе Кришне, а погрешним изменама је учинио да изгубимо већ добијену утакмицу. Који то тренер, побогу, држи Николу Јокића на клупи и монашки посматра како нас Италијани затрпавају тројкама на почетку последње четвртине у коју смо ушли с предношћу.

Кари не узима тајм-аут, не виче на играче, не прекида ритам  Италијана, а Јокић не може да верује зашто је ту, на клупи, као најбољи играч света.

Са Италијанима имамо одувек проблем, још од када је силни Горан  Грбовић маказама хтео да искроји легендарног Дина Менегина, а Мока Славнић је планинарио по записничком столу, како би се тукао  са њиховим крилима, гледајући их очи у очи.

Како сам се изнервирао после утакмице и отишао да шетам куче,  наишао сам на славног играча југословенске репрезентације. Намерно кажем југословенске, а не српске, није ред да му  спомињем име, али он ми је лаконски објаснио како се решавају  утакмице са Италијанима, Шпанцима и Грцима, којима је лично присуствовао. Сетио се центра Зорана Савића и методе секира, када  је Италијану Грегору Фућки пресекао руке снажним ударцем, негде између прекршајне и кривичне пријаве. Фућка више није смео да  погледа ни лопту, ни Савића, ни наш кош.

Познавајући карактер Милоша Теодосића, он је сигурно на  припремама направио некакав инцидент. Сасвим је могуће да му  није пријало лидерство које је преузео Василије Мицић на месту  плејмејкера, као МВП Евролиге са савршеном сезоном и савршеном игром.

Али, истеравши из репрезентације капитена боема, уместо да га убеди да дели минутажу са Василијем, Пешић је учинио најгору услугу  најпре тиму, потом себи, а онда и Мицићу који је остао осуђен на  самог себе на месту плеја. Гудурић и Јарамаз су сјајни играчи, али без минулог рада и искуства које их опомиње да рука не сме да им задрхти када се одлучује меч. Момци, не губите наду, вежбајте шут као некада Дражен Петровић или Радмило Мишовић.

Како су Богдановић и Бјелица отказали због повреда, обојица бриљантни на местима шутера, уз Бјеличину могућност да асистира и игра крилног центра, несавршена постава без њих, морала је имати Теа. Тим пре, јер се на првенству повредио Недовић.

Милошево чаробњаштво је слично Јокићевом, дакле недокучиво, али Тео има још нешто што је недостајало овом тиму, а иначе се код јунака вуче по земљи. Разумете на који орган мислим. Василије тек треба да га стекне, и хоће, а Јокић не служи за то, већ да утерује страх и удваја чуваре самом појавом на терену. Зато је био неопходан Милош Теодосић, лидер за кризни менаџмент кога нисмо имали. Али Пешић је имао још једну чудну визију: да Јокић најмање 12 минута седи на клупи. Амерички новинари из Денвера који су дошли због Јокића, узели су дигитроне. Са Николом у игри, Србија је била 11 поена у плусу. Без Јокића, били смо 19 поена у минусу. Ту се чудна антиматематика Карија Пешића не завршава. Вања Маринковић на почетку утакмице убацује две тројке, самопоуздање му се подиже, а онда остатак утакмице преседи на клупи и прави друштво ударнику Куриџи који такође улубљује клупу након убачене тројке.

У одбрани, наши одржавају физичку дистанцу од италијанских шутера, као да Мели, Спису и Фонтекија имају корону. Као да је Србију водио др Кон, а не славни Кари.

У лакој групи је прерано натемпирана форма тима, а Лучић и Калинић, двојац који је способан да парира некадашњем тандему Гуровић – Пеђа Стојаковић, као да је био на антиенерегетској сеанси. Обојица жестоки, нарочито у одбрани, на првенству су играли као да су били Јеховини сведоци. Из ове генерације, Тео је једини способан да их раздрма, мотивише, све преузме сам или подели на равне части са Јокићем и Мицићем. Добро је познато да Теодосић слабо игра одбрану, али увек су га покривали остали и ваљда су зато Калинић и Лучић раније изгледали као рудари који раде трећу смену, како би Милош имао снагу за шут и асистенције.

Шта год да је урадио на припремама, Кари је морао да примени оно што би учинили покојни Дуда Ивковић, Жељко Обрадовић, Саша Ђорђевић, о старијима да и не говорим. Запалили би цигарету с Теом, попили флашу вискија и заклели се да ће да врате свети грал српске кошарке, тајну последњег напада, назад у земљу.

Како је, иначе, некада Кари толерисао Милана Гуровића, четника-крило, Дражиног усвојеног чукунунука, хероја из Индијанополиса, убеђеног да он заправо путује првом класом у нови бој. Сећате ли се како је Гуровић затрпавао Амере тројкама у последњој  четвртини, преузевши игру на себе од Бодироге и Јарића, а после је ипак доказао да је и истински емотивац, а не само равногорски тројкаш. Ронио је сузе радоснице, показавши да, и кад плачу, четници не губе на мушкости: док је јецао, држао се за препоне са три прста.

Погледајте опроштајни видео клип, где Тео седи у кафани. Види се да сви играчи циркају, од Јокића до Василија, а Тео показује средњи прст, док му остали кличу и тапшањем дају ритам. Ту, у кафани, били су прави тим.

Побогу, Кића и Мока су некада, понижавајући Совјете у последњем, победничком нападу играли одбојку, што је могло да утиче и на дипломатске односе, али они су били самоуверени, безобразни и сурови, без имало емпатије. Хтели су злато, дошли су по злато и узели га.

Тугу Срба ублажиле су елиминације Грка са Јанисом и Словенаца са Дончићем. Три репрезентације са три највеће НБА звезде поклекле су када је било најважније. Лутали су расејано, а онда шокирано по паркету, док су их слабији супарнички тимови затрпавали тројкама, а селектори пумпали самопоуздањем. Италијански тренер Поцеко, енергичан и мелодраматичан, као да је певао на Сан Рему, био је сушта супротност Пешићевој меланхолији.

У игри без одбране и убитачних шутера, треба се захвалити Николи Јокићу. Показао је зашто је најбољи играч света. Најталентованији су ту да решавају утакмице и тако улазе у историју. Пре 20 година, у Индијанополису, Кари Пешић је то знао. Гуровић му је тада рекао: „Не брините, тренеру, покидаћемо их”. Пешић га је пустио. Бодирога је пришао клупи Американаца, узео пешкир из руке једном од највећих америчких играча Реџију Милеру и обрисао зној са руку. Пешић их је пустио да се играју и они су играли. А када се наши момци играју кошарке, они побеђују. Као они момци, који су годинама европски прваци у класичном баскету.

Срби је потребан тренер који ће репрезентацији са толико ем-ви-пија, вратити филозофију уличне кошарке. Оне, на теренима између солитера или у равници. Као што је дворишни терен Николе Јокића. Нема мрежицу. Само табла, а на табли кош!