Проблематични коридор председника Ердогана

Председник Реџеп Тајип Ердоган намерава да створи безбедносни појас дуж јужних граница Турске према Сирији и Ираку, али велико је питање колико је та визија остварљива имајући у виду сложене политичке и топографске околности у граничном подручју.

После понуде помирења сиријском лидеру Башару ел Асаду, Ердоган покушава да отопли односе с Дамаском док истовремено инсистира на зонама безбедности дуж границе са Сиријом, где турске снаге и даље држе положаје на северозападу земље, што је кључна препрека помирењу. Сирија упорно захтева повлачење турских трупа и обуставу помоћи наоружаним побуњеничким групама на северу земље.

Слична је ситуација и са Ираком, на чијој територији турска војска често изводи операције са циљем неутрализације наоружаних курдских група за које Анкара тврди да су под контролом Радничке партије Курдистана (ПКК), политичке и војне формације која је после готово четири деценије оружане борбе у Турској проглашена за терористичку организацију.

ПКК годинама има базе по планинским областима ирачког Курдистана и повезана је с наоружаном групом Јединице за заштиту народа (YPG) која је предводник борбе за аутономију Курда на северу Сирије.

„Нећемо прекинути нашу борбу док коридором дубине 30 километара не обезбедимо наше јужне границе од једног до другог краја”, каже Ердоган, додајући да ће се све војне операција наставити по плану.

Турска још од 2019. захтева појас безбедности у Сирији и покушава да неутралише ПКК који је у Ираку проширио територије под својом контролом. То су Ердоганови предуслови за нормализацију односа са суседима. Он понавља да Турска себи задржава право на безбедносни коридор и на војне интервенције чак и уколико повуче војску из Сирије.

Ова Ердоганова визија свакако би била на преговарачком столу уколико Анкара и Дамаск прихвате да обнове безбедносни договор из 1998. познат као Споразум из Адане, којем је посредовала Русија. Споразум је потписан непосредно пошто је Сирија ускратила гостопримство лидеру ПКК Абдулаху Оџалану.

По слову споразума, од Сирије се тражило да затвори све логоре ПКК и спречи њене активности на својој територији, да суди или да испоручи заробљене милитанте и да онемогући припадницима ПКК путовања преко Сирије. Две стране су се сложиле да успоставе директну телефонску везу.

Иако се у споразуму то не помиње, Турска је сматрала да има право да интервенише у дубини од пет километара унутар сиријске територије, што је Дамаск одбацио. Тако се догодило да споразум не буде ратификован. Две стране су децембра 2010. потписале Споразум о заједничкој сарадњи против тероризма, који Сирију обавезује да спречи активности ПКК, али Турској не даје право на унилатералне војне интервенције нити помиње коридор.

Једини пут када је Турска успела да у један званични документ упише безбедносну зону од 30 километара је у споразуму Анкаре и Москве из 2019, али никада не и са Сиријом. Две стране се разилазе и око тога ко је терориста: снаге YPG за Анкару јесу, за Дамаск нису.

Какве су онда перспективе да Асад прихвати шест пута дубљи коридор? Слабе, јер нико у Дамаску не верује да је Турска спремна да повуче своје војнике и обустави подршку преосталим наоружаним групама које настављају борбу против Асадовог режима.

Отпор Ердогановој визији је снажан и у Ираку, посебно после турског артиљеријског напада на једно курдско село у јулу, када је убијено девет цивила. Аутономна администрација ирачког Курдистана предвођена Курдском демократском партијом имала је споразум с Турском, али сада се отворено супротставља Анкари. Обустављен је сваки саобраћај између две земље.

Турска се од 2017. позива на члан 51 Повеље УН о самоодбрани да би правдала војне акције на ирачкој територији. Безбедносни протокол две земље из 1984. допуштао је прекограничне операције до десет километара дубине, али он је четири године касније истекао и није обнављан.

Турска је у међувремену успоставила своје базе по ирачком Курдистану, а војне постаје доминирају брдима дуж границе иако су припадници ПКК променили стратегију и повукли се у дубоке долине планинских венаца, терен којим нико није успевао да влада кроз историју.

Ердоганов план зависи од сарадње с властима с друге стране турске границе. У Ираку су успостављене везе с водећом курдском партијом, али она нема снаге да обезбеди коридор с јужне стране. Што се тиче Ирана и планина Кандил на ирачко-иранској граници где се крије руководство ПКК, Анкара тешко да може да се ослони на сарадњу с Техераном. У Сирији, сви су против.

Ердоганову замисао о безбедносној зони дуж јужних граница Турске треба тумачити као његов маневар уочи председничких избора наредне године, који ће, по свим проценама, представљати најозбиљнији изазов његове две деценије на власти. То је истовремено и покушај да се смањи притисак који у земљи има због присуства четири милиона сиријских избеглица.