Хашимото постепено смањује рад штитасте жлезде

Хашимото тироидитис је аутоимуни поремећај у штитастој жлезди, важној ендокриној жлезди која је смештена у врату, и представља најчешће аутоимуно обољење у ендокринологији. Ово обољење је узроковано антителима која се производе у имунолошком систему човека и која нападају претходно здрава ткива, у овом случају ћелије штитасте жлезде. На тај начин долази до смрти ћелија и престанка производње хормона штитасте жлезде који су од изузетне важности за живот човека. Хашимото тироидитис траје дуго, а смањење производње хормона у штитастој жлезди је постепено и као резултат доводи до клиничког стања које се означава као хипотироидизам.

Др Ђуро Мацут (Фото: лична архива)

Ендокринолог др Ђуро Мацут, редовни професор Медицинског факултета у Београду, заменик директора Клинике за ендокринологију, дијабетес и болести метаболизма Универзитетског клиничког центра Србије и члан Извршног одбора Европског ендокринолошког друштва, истиче да овај проблем настаје када имунолошки систем почне да се бори против сопственог организма погрешно стварајући антитела која оштећују ћелије штитасте жлезде доводећи до престанка њиховог рада. Није познато шта тачно доводи до оваквог напада имуног система на штитасту жлезду, али се сматра да то могу бити генетски фактори и фактори средине као што су инфекција или стрес, и који у међусобном садејству започињу аутоимуни процес. У прилог генетским факторима говори чињеница да је Хашимото тироидитис чешћи код жена у општој популацији, али и код женских чланова исте породице.

– Сам по себи Хашимото тироидитис није опасан, али поремећај функције штитасте жлезде који води у хипотиреозу може задати бројне проблеме пацијенту код кога се испољава, уколико се не почне праћење и лечење на време. Такође, аутоимуне болести у ендокринологији могу бити удружене у оквиру аутоимуних синдрома који захватају више ендокриних жлезда и система. Зато је потребно да се пацијенти са Хашимотовим тироидитисом упуте ендокринологу на даљу клиничку процену и предлог терапије – каже др Мацут.

Наш саговорник напомиње да не постоје типични клинички симптоми и знаци Хашимотовог тироидитиса који се развија годинама. Међутим, уколико ово обољење доведе до значајног пада производње хормона штитасте жлезде, могу се испољити неки од следећих симптома: умор, тромост, слаба концентрација, поспаност, отеченост, увећање штитасте жлезде, депресивност, сува кожа и коса, крти нокти, поремећаји менструалног циклуса и проблеми са зачећем и трудноћом, затвор... Како би се бројни наведени симптоми раздвојили од општих тегоба који сви можемо осећати, неопходна је консултација ендокринолога ради клиничког прегледа и процене да ли је потребно даље испитивање.

– Данас се суочавамо са ситуацијом некада претеране, непотребне или неправилне дијагностике и лечења поремећаја штитасте жлезде. Упућивање ендокринологу на преглед пацијенткиње под сумњом на Хашимотов тироидитис је од велике важности и уколико пацијенткиња има проблем са зачећем, односно инфертилитетом, или са одржавањем трудноће. Правовремено и правилно дијагностиковање статуса хормона и антитела на штитасту жлезду од стране ендокринолога може бити од пресудне важности у успостављању и одржавању трудноће – упозорава др Мацут.

Поред клиничког прегледа који обавља интерниста или ендокринолог, веома је важно одређивање одговарајућих хормона, антитела и других специфичних биохемијских анализа. У највећем броју случајева лабораторијско дијагностиковање се обавља из једног узорка крви када се одређују хормони тироидне осовине, односно хормони ФТ4 или Т4 који се производе у штитастој жлезди, и хормона ТСХ из хипофизе који регулише производњу хормона у штитастој жлезди. Међутим, некада је потребно и понављање резултата после иницијалне процене ендокринолога. Ултразвучни преглед или сцинтиграфија штитасте жлезде некада могу служити као допунске дијагностичке методе.

– У највећем броју случајева, постојање Хашимотовог тироидитиса се карактерише постојањем повишених анти ТПО и анти Тг антитела, а без значајног одступања хормона, и захтева само периодичне контроле хормона штитасте жлезде. Међутим, уколико се вредности хормона штитасте жлезде доведу у везу са погоршањем клиничке слике, тада се може радити о субклиничкој хипотиреози или манифестној хипотиреози, и пацијенту се уводи лек. Веома важан пример одлуке о лечењу је процена статуса хормона штитасте жлезде у односу на постојање антитела код пацијенткиња које имају проблем инфертилитета. Тада је потребна процена ендокринолога да ли и када треба увести терапију у периоду припреме за трудноћу, поступке вантелесне оплодње и праћења трудноће. Данас смо сведоци честог одређивања бројних анализа везаних за штитасту жлезду и некада непотребног или неодговарајућег лечења код пацијенткиња са проблемом инфертилитета – сматра др Мацут.

Смањена функција штитасте жлезде или хипотиреоза се лечи применом синтетског хормона левотироксина који замењује природни хормон штитасте жлезде који недостаје. Лечење се може започети мањим дозама лека како би се проценило како пацијент реагује на терапију, а затим у краћем временском периоду повећава до стабилне дозе лека. Праћење терапијског одговора се ради проценом нивоа хормона ФТ4 или Т4 и ТСХ. Терапија хипотиреозе је трајна и доживотна, а контроле добро регулисане хипотиреозе се могу обављати једном годишње.