Боб Нојвирт, музичар без праве амбиције

Постоје музичари којима слава не значи много. Задовољни су већ и самом чињеницом да су учесници нечега великог, да стоје равноправно поред великана, да раде свој посао најбоље што могу и дан заврше окружени пријатељима, углавном типовима који размишљају попут њих. Реч је о тзв. сешн музичарима (музичарима по позиву), људима које ћете видети на концертној бини уз највеће звезде, чији лик ће вам телевизијска камера приближити само у тренутку када изводе неку бравурозну музичку секвенцу, и потом поново брзо прећи на звезде вечери, или ускомешану публику.

„Сешн музичари” су, превасходно, квалитетни инструменталисти или певачи који бивају ангажовани према прилици и према замисли „послодавца”. Нису стални чланови бендова за које раде, придружују им се – по позиву. Музички гледано, реч је о универзалцима, способним једнако да врхунски свирају све музичке стилове (рок, блуз, соул, кантри...), али и да се прилагоде „домаћину” и својом виртуозношћу му омогуће да дође до пуног изражаја. На бини или у студију, свеједно.

Један од таквих био је и недавно преминули Боб Нојвирт (Neuwirth Bob Robert, 1939–2022) гитариста, певач, композитор, продуцент…  Човек са много талента и премало амбиција. Рођен је 20. јуна 1939. у месту Акрон, у држави Охајо. По многима, спадао је у сам врх у својој категорији. А о томе сведочи и чињеница да је дуго био уз Боба Дилана, Криса Кристоферсона, Џенис Џоплин…, и сличне ликове који су обележили америчку музику 20. века.

Како казују енциклопедије, Нојвирт је почео у Кембриџу (САД) у оквирима тамошње блуз-фолк сцене којом су харали Лајтнин Хопкинс, Сони Тери, Брауни Мекги, Гери Дејвис... Био је учесник поп фестивала у Монтереју, легендарног „Вудстока” и сличних догађаја који су мењали схватања о музици и о њеној улози у људским животима. И док је публика на њега гледала као на само још једног музичара на бини, они с којима је радио знали су да без виртуозности коју је поседовао и исказивао не би били поздрављени толиким овацијама.

А друговао је са највећима. Описујући својевремено своје познанство са Крисом Кристоферсоном, Нојвирт се сетио њиховог првог сусрета у једном клубу у Њујорку: „Ти си момак који је научио Џенис Џоплин да пева моју песму („Ја и Боби Мекги”)?”, упитао је Кристоферсон и у знак поштовања потегао флашу са текилом из своје чизме. „Од сада, овај ми је најбољи пријатељ”, помислио је у тренутку Нојвирт.

Боб Дилан један од најугледнијих из сазвежђа рок звезда својевремено је у својим „Хроникама” написао: „Неко је требало да учини Нојвирта бесмртним, исто онако као што је Џек Кероуак учинио Нила Кесидија бесмртним у књизи 'На путу'. Он је био такав лик. Могао је да прича са сваким, све дотле док се његов саговорник не би осетио потпуно слуђеним. Својом моћном жваком он је цепао и секао и био у стању свакога да узнемири, а и да се извуче из сваке ситуације. Нико није знао шта о њему да мисли. Ако је икада постојао ренесансни човек који ускаче и искаче из ствари, он је сигурно био тај. Нојвирт је био прави булдог, али мене никада није покушао да испровоцира, на било који начин. Забављало ме све што је он радио и готивио сам га. Нојвирт је био талентован, али није био амбициозан. Свиђале су нам се, углавном, исте ствари, па чак и исте песме из џубокса.”

Живот и музика носили су Нојвирта од већ поменутог Нешвила па преко Берклија до Париза шездесетих година прошлог века. Био је учесник „Њупорт поп фестивала”, фестивала у Монтереју, чувеног скупа у Вудстоку до неуништивог Нешвила. Како су забележили његови хроничари, тихо је пекао свој занат и постајао величина, окружио се правим људима и улазио у легенду која траје већ више од шест деценија.

Најлепше у свему је то што улогу сешн музичара често умеју да преузму и они из категорије правих звезда. Једна од таквих ситуација десила се приликом снимања композиције „Док моја гитара нежно јеца” (“While My Guitar Gently Weeps”) за чувени „Бели албум” легендарних „Битлса”. Бенд који је у том тренутку био на врхунцу славе за соло деоницу у поменутој песми за помоћ се обратио ништа мање угледном гитаристи Ерику Клептону. Можда би у неким другим околностима оваква кооперација била навелико обзнањена, ако ни због чега друго а оно због чињенице да је слична сарадња у најмању руку неуобичајена. Ипак, тада (1969) све је прошло без много помпе.

На крају, и аутор ових редова је своју професионалну музичарску каријеру провео, практично, као „сешн“ музичар, свирајући по позиву у свим могућим саставима: у оквиру рок и блуз бендова, у великим џез и позоришним оркестрима, у операма, оперетама и „представама са певањем и пуцањем”, па чак и са симфонијским оркестром.

Вредело је...