Сваки затвореник има право да се нада

На казну доживотне робије у Србији су до сада осуђена три злочинца. Први је био Нинослав Јовановић, познатији као Малчански берберин, који је отео и силовао девојчицу, а преминуо је летос после годину и по дана проведених у затвору Забела код Пожаревца. Иза решетака су сада две особе осуђене на доживотну робију, Дејан Дабовић и Радомир Благојевић, обојица због убистава својих бивших партнерки.

Чак и када је реч о убиству на свиреп и подмукао начин, као облику тешког убиства за који су осуђени Дабовић и Благојевић, закон омогућава подношење молбе за условни отпуст после 27 година, а то значи тек 2047. и 2049. за ову двојицу осуђеника. Тада би суд могао да разматра да ли су се они у затвору „поправили” или су и даље опасни за друштво и да одлучи да ли ће усвојити или одбити њихове молбе.

Условни отпуст са издржавања казне значи да је осуђеник на слободи али истовремено и на провери, јер ако изврши било које кривично дело – биће враћен у затворску ћелију и неће никада из ње изаћи.

У околностима када полиција прати кретање бившег осуђеника који је издржао казну од 15 година затвора због серије силовања и сада живи у парковима као бескућник, врло је непопуларно писати о могућности условног отпуста осуђених на доживотну робију, као и о потреби да друштво на одговарајући начин збрине бившег затвореника који је издржао казну. Такозвани постпенални прихват, о коме се говори у казненом праву, никада у Србији није заживео, па су људи навикнути на живот иза решетака углавном препуштени сами себи и улици. Зато се и може очекивати да учине неко ново, било које, кривично дело и врате се у установу за извршење санкција.

Условни отпуст у Србији није могућ у случајевима најтежих кривичних дела, а то су убиство детета и трудне жене, силовање детета и силовање услед кога је наступила смрт жртве, затим обљуба над немоћном особом, обљуба са дететом и обљуба злоупотребом положаја, такође уколико је дошло до смрти детета. Таква забрана супротна је Европској конвенцији о људским правима, па се једна од иницијатива у радном тексту измена КЗ-а односи управо на укидање ове забране.

Јавност оправдано очекује да учиниоци оваквих злочина никада не изађу на слободу. У свим осталим случајевима када је изречена казна доживотне робије, осуђеник може да поднесе молбу за условни отпуст тек после 27 година проведених у затвору. Ни то, међутим, није у складу са ставом Европског суда за људска права у Стразбуру (ЕСЉП) – да осуђени има право на преиспитивање потребе даљег издржавања доживотног затвора после 25 година.

– У случају „Винтер и остали против Уједињеног Краљевства”, Велико веће ЕСЉП изнело је став да све особе осуђене на доживотну робију имају право на ослобађање и преиспитивање казне после извесног времена, не дужег од 25 година. Свако поступање супротно томе представља кршење члана три Европске конвенције о људским правима. Државе потписнице конвенције морају у својим законодавствима имати прописан поступак за условни отпуст и други облик преиспитивања санкције доживотног затвора – навела је проф. др Драгана Коларић, судија Уставног суда Србије, говорећи на саветовању кривичара на Златибору о томе да се Уставни суд сусреће са изазовима преиспитивања појединих одредаба КЗ-а.

Европска конвенција у члану три прописује забрану мучења: „Нико не сме бити подвргнут мучењу или нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању.” Укидање права осуђеницима да се надају слободи и да се владају тако да заслуже условни отпуст – тумачи се као мучење и понижавајуће кажњавање. Европски суд у случају „Винтер” инсистира на признавању људског достојанства свих осуђеника и њиховог права да се рехабилитују, без обзира на то шта су урадили, а Винтер и његови саучесници су учинили низ тешких кривичних дела, међу којима је и убиство.

Велико веће суда у Стразбуру у својој одлуци у овом случају наглашава да је нада важан и конститутиван аспект људског бића и да и најгнуснији злочинци имају право да се надају да једног дана можда окају своје грехе. Зато суд сматра да рехабилитација осуђеника није спроводива без могућности да буду ослобођени после одређеног броја година.

Иницијатива да се укине апсолутна забрана условног отпуста за осуђене на доживотну робију постоји у радном тексту измена и допуна Кривичног закона и сигурно је да ће се у вези са оваквим предлогом водити жестока јавна расправа, у којој ће учествовати и стручњаци и обични грађани.

Европски стандарди обавезују и нашу земљу да законом пропише могућност преиспитивања изречене санкције после најмање 25 година. То би за осуђенике значило могућност да траже условно пуштање са издржавања казне, али не и гаранцију да ће се наћи на слободи. Молба за условни отпуст може бити одбијена или усвојена, а о томе одлучују посебне комисије или судови, на основу стручних извештаја надлежних у затворима и свих других околности у конкретном случају.

Услови за отпуст

„Осуђеног који је издржао две трећине казне затвора суд ће условно отпустити са издржавања казне, ако се у току издржавања тако поправио да се може са основом очекивати да ће се на слободи добро владати, а нарочито да до истека времена за које је изречена казна не учини ново кривично дело. При оцени да ли ће се осуђени условно отпустити узеће се у обзир његово владање за време издржавања казне, извршавање радних обавеза, с обзиром на његову радну способност, као и друге околности које указују да осуђени док траје условни отпуст неће извршити ново кривично дело.