Славни Гори

Када су руски војни авиони напали грузијски град Гори, а колоне оклопних јединица прилазиле граду, прикладан је био израз да се „све вратило на своје”. Јер, у Горију је 1879. рођен Јосиф Висарионович Џугашвили (Стаљин).

(Неко би се питао да ли би руски пешадинци, да су умарширали у Гори, застали пред спомеником Стаљину да салутирају или тек да се замисле.)

Више него било ко други у прошлом веку, овај син Грузије је трасирао својој домовини тежак пут. Џугашвилијеви родитељи су наводно асимиловани Грузини осетског порекла, односно исти народ који је влада у Тбилисију покушавала да апсорбује, што у овом тренутку делује иронично.

Џугашвили је почео политички живот као грузијски патриота. Са петнаест година је саставио песму, исказујући велику љубав према Грузији. Међутим, средином четврте деценије живота постао је бољшевик. Псеудоним: Стаљин. На Лењинов захтев 1912. почиње да обликује партијски став према националним мањинама. Стаљин и Лењин су у почетку подржавали принцип да мањине имају право на самоопредељење. У почетку су били уверени да ће тријумф пролетеријата постепено избрисати „националне разлике и антагонизме”.

Међутим, после победе бољшевика 1917, Стаљин је као новоименовани совјетски комесар за националне мањине кренуо што је брже могао – упркос Лењиновој скептичности – да потврди ауторитет централног државнопартијског апарата. Није му било лако... Предложио је да све совјетске републике буду претворене у практично обезвлашћене аутономне јединице. Његов предлог је на инсистирање Лењина одбијен на Дванаестом конгресу Комунистичке партије. Међутим, те исте године, пошто је Црвена армија окупирала Грузију, Стаљин је успео да разбије Комунистичку партију Грузије, оптужујући је да негује „буржоаски национализам”. Лењин се обрушио на Стаљина због овог питања, али је био сувише болестан да би наметнуо своју вољу.

Грузијска Совјетска Социјалистичка Република, основана 25. фебруара 1921, трајала је мало дуже од годину дана. Дванаестог марта 1922. ушла је – заједно са Азербејџаном и Јерменијом – у творевину коју је Стаљин назвао Транскавкаска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република. Са шефом Лаврентијем Беријом, такође Грузином, та чудна творевина је трајала до 1936. Касније је Стаљин поставио Берију за шефа НКВД-а (Народног комесаријата унутрашњих послова).

Стаљин није седео скрштених руку ни у вези са Осетијом. Док је поништавао индивидуални статус Грузије, дао је дозволу да се формира Јужноосетијска Аутономна Област – „одсечена” од северозапада Грузије. Суседна Абхазија није имала среће за време Стаљина. Његовим декретом је остала „аутономна” унутар Грузије. Тамо је саградио две своје омиљене приморске даче.

Какви год да су му били лични мотиви у вези са Грузијом, Осетијом и Абхазијом, очигледно је да је Стаљин знао много о свакој од њих и да је врло добро знао какву су историјску улогу имале међусобно. Исто тако је јасно да су он и његови први следбеници осетили да ове три територије са својим различитим језицима и културама не могу бити под једним (грузијским) шеширом.

Тај Стаљинов легат траје.

Дејвид Бајндер

(Аутор је дугогодишњи дописник 
„Њујорк тајмса” из Европе)