Антизападни септембар

Овај месец је био изузетно турбулентан. Изнад наших глава се одвијала борба информационих титана. Зли Запад против источне „империје зла”. Западни медији против домаћих режимских, плус Раша тудеј. Прајд против литија, Григорије против Никанора, Зеленски против Путина... Чак је и наш шеф државе, ономад на Ист Риверу, гурнуо прст у око Западу. Додуше у једно око, па се чини као да му Запад намигује: Ок, нема везе, мајсторе, терај ти оно наше. Ствара се нова гвоздена завеса, овога пута од титанијума, а ми нисмо ни са једне стране. Пошто смо на средини те завесе, плашим се да нам гарнишна не падне на главу.

И црква се уплела у то коло анатемисања Запада, па форсира чуваре хиљадугодишње ватре. Од Москве до Хртковаца. Зато је ваљда и Шешељ зарадио црквено одликовање па је сада као Мајка Тереза, у ствари, Војислав Смерни. Ништа чудно, од кад је Обама добио Нобелову награду авансно, уз обећање да ће бити мирољубив. Нешто се мислим да Нобеловом комитету обећам нову верзију „Рата и мира”, ионако она стара није имала среће са Нобелом. Можда ми услише молбу. Макар да ме часте оним новчаним делом, добро би ми дошла на ову скупоћу.

У овом месецу нам је умрла и кума, а не дочекасмо оно „Изгоре, кумо, кеса!” Елизабета Друга је испустила душу пред сам крај живота, а њена империја је и даље неправедна према земљи у којој живи и њено кумче Александар Други Карађорђевић.

Штедња струје је постала хит. Читава наука. Морамо да погасимо сва светла, па и оно на крају тунела. Оно троши много наде и очекивања.

Добро да влада још није формирана, да се и ми мало опоравимо. Зато ради Скупштина једног човека. У пуном капацитету.

А да ли један човек може све? Можда и може, али Пешић није дао пуну шансу Јокићу. Само да Пикси у Катару не остави Митровића на клупи.