Снена варошица крај Власине

Овде нећете прочитати ни речи о политичкој и привредној ситуацији у Власотинцу, нећете сазнати мишљење председника општине (иначе двоструког регионалног првака у лову и риболову), ни највиђенијих људи у граду, нећете научити ништа о економским и социјалним показатељима ове мале вароши на југу Србије. Подаље од свих ових важних, а досадних чињеница, желимо да вам покажемо Власотинце каквим га виде његови садашњи и некадашњи житељи, многи расути по свету, неки прослављени и упамћени за историју, други тек стасали да руше старе и граде неке нове улице, тргове и мостове преко мирне, лење Власине.

Намерно помињемо баш „грађевинске радове“ јер је то једно од најстаријих и најцењенијих занимања у Власотинцу, али и зато што су главни јунаци многих власотиначких анегдота управо спретни и досетљиви грађевинари. Тако је, прича се, једна група овдашњих зидара, трбухом за крухом, кренула низ Јужну Мораву, па уз Западну, све до Овчар планине. Не бирајући посао, прихватили су се да саграде кућу неком сиромашку у околини Чачка. Док су радили, стално су му се обраћали са „газдо“. Те „газдо, дај ексере“, те „газдо, дај паре“, све док их овај, не знајући да ли они то озбиљно, не прекори: „Немојте ме више звати газдом, зар не видите да куче нема за шта да ме ухвати!“ „Ама, нисмо ми блесави, не бисмо ти говорили да си газда, него ти не знамо име“, одвратише зидари.

Легенда о царици Теодори

(/slika2)Ову и многе друге приче о Власотинцу и Власотинчанима открио нам је, преко својих књига, хумориста и својеврсни хроничар власотиначки Зоран Давинић. Нескривене симпатије према родном месту и његовим житељима, чија се врцавост и незлобиво надметање не мењају упркос свим променама које су – набоље или нагоре – задесиле остатак земље и света, преточене су у литерарне минијатуре казане типичним језиком југа Србије:

Давинић је сачувао од заборава и кафеџију Власту Бирингу, коме је жена Савка у затвор носила тегле киселих краставаца са ракијом уместо сирћета, имењаке и супарнике Сретка Бојкова и Сретка Воћку, шаљивџије Ђоку молера и Ђорђа Јанића, писца и књижевног критичара, попа Максу и учитеља Бркића, фудбалског аса Воју Поповића и ненадмашног винара Блашка Паруновића.

Откуда толике шаљивџије у Власотинцу? Рекло би се, од првих насељеника. Археолози су открили њихове трагове још из неолита, млађег каменог доба, у првом званичном сачуваном попису помињу се 1516. године, али нама је најдража незванична верзија из шестог века, из времена императора Јустинијана. Он је, каже легенда, једном уморан застао крај реке Власине на путу од Царичиног града према Константинопољу, и у подножју брда Ровина подигао шаторе. Кад је зором хтео да настави путовање, његов верни слуга Онуфрије га обавести да свита још не може да крене, јер царица Теодора пере веш у реци. Збуњени (и помало сумњичави) Јустинијан нареди Онуфрију да ту остане и открије шта је то тако посебно у Власини, и овај тако постаде први житељ будућег средњовековног пољопривредног и културног средишта тог дела Србије. А река у којој је, према предању, задивљена царица прала своје рубље и данас се сматра једном од најчистијих у Србији!

Од Онуфријеве колибе до пописа с почетка 16. века, Власотинце је нарасло на насеље са око шесто становника, од којих су многи били надалеко чувене занатлије. Крајем 19. века варошица је (овај статус је добила 1878. по ослобођењу од Турака) имала, према тадашњем попису, 2.626 житеља, а сада их броји 33.312 (попис из 2002), с тим што је природно богатство остало углавном исто (плодно земљиште, шуме и водни ресурси), док су фини занати замењени модернијим и профитабилнијим занимањима, која нећемо набрајати. Довољно је поменути да Власотинце има девет основних и две средње школе, дом здравља, болницу, културни центар, библиотеку, споменике, цркве, археолошка налазишта, спортска, планинарска, ловачка и културно-уметничка друштва, Еколошки покрет „Власину“ и еко-базу „Југ“, многобројне трговине, кафане и бурегџинице, међу којима је можда најпознатија „Шекспир“ у центру града. Тамо нећете наћи Хамлета ни Магбета, али слободно поручите вруће мекике и пењурлије.

Куће на Гигу и Спаску

(/slika3)Понос и дика града је и Завичајни музеј, некадашња турска кула из 18. века, изграђена на темељима римског утврђења, која је у то време служила као административно-управна зграда и као осигурање локалних трговачких путева (из очуваних пушкарница се некада пуцало на хајдуке). У Музеју је изложена најбогатија збирка старе српске графике у земљи, поклон чувеног академског сликара, универзитетског професора Миодрага Нагорног. У његовој породичној кући у Власотинцу (сликар иначе живи у Београду) налази се још једна, али другачија збирка – више од стотину портрета Власотинчана, које је он насликао у последњих петнаестак година. Како Нагорни редовно посећује родни крај, и ова збирка се увећава!

Још један познати Власотинчанин је, додуше на сасвим други начин, задужио земљаке – министар Млађан Динкић. Чувени потомци градића на Власини су и Александар Коцић – Крња, некадашњи фудбалски репрезентативац и голман „Црвене звезде“, Петар Спирић, просветитељ и родољуб, Богољуб Митић – Ђоша, глумац и хумориста… Читаоци ће се, сигурно, сетити и многих других, које, нажалост, не можемо све да сместимо у овај текст.

Поклоници и заштитници традиције, Власотинчани су очували и обновили неколико старих здања типичних за овај крај, међу којима су и још активни млин (иначе симбол града), две стотине година стара Спаскина кућа на самој обали Власине, дом породице Стојана Стојиљковића Гиге, трговца, па китњаста кућа „на Милана Валчиног“ (како се исправно каже власотиначким наречјем). Низ сабијених, сликовитих  једноспратница у Крњином сокачету, и мноштво других драгуља већ заборављених власотиначких неимара није, нажалост, поделило њихову судбину, и данас неповратно пропада. Фасаде тих давнашњих лепотица су наружене, са њихових лепрозних лица згуљени су орнаменти, прозорска стакла поразбијана, а оквири изваљени, још једино балкони од нежно уплетеног кованог гвожђа некако одолевају.

Као да су, усмеривши се на Власину, дугачки мост који спаја варош на две обале, на лепу речну плажу украшену дрворедом и сламнатим сунцобранима, и на нови спортски центар који се ту гради, Власотинчани најзад одустали од подсећања на „оно што некад беше“.

А можда је у питању нешто друго. Као што је родбини из дијаспоре објаснила једна власотиначка снајка, кад су јој замерили да не одржава „вечну кућу“ покојног свекра: „Много је волео купине, Бог да гу прости, па му ги негујемо и на гроб!“

Текст и снимци: Александра Мијалковић

-------------------------------------------------------------

Љупка месождерка

Власотиначки крај је међу ботаничарима познат по једној необичној и реткој биљци, росуљи, по којој и Власотинчане понекад зову Росуљцима. Ова биљка – месождерка лучи лепљиву течност која обликом подсећа на капи росе (отуда и име, на латинском, од грчке речи дросос – роса), чиме привлачи ситне инсекте.

--------------------------------------------------------------

Еколошка битка за Власину

Река Власина, од које потиче и име Власотинца, извире испод бране Власинског језера, и после 70 километара се улива у Јужну Мораву. У горњем току живе пастрмка и кркуша, у средњем клен, мрена и скобаљ, а у доњем чиков. Река поседује природну радиоактивност (ваљда је зато веш царице Теодоре, опран у Власини, био тако блиставо бео, како вели легенда), али и извесно „неприродно“ загађење. Иако у њој нису нађене недозвољене количине тешких метала, у реку се изливају хемијске и комуналне отпадне воде из Власотинца. Еколошки покрет „Власина“ се труди да то спречи, а већ је имао удела у заштити реке од могућег неповољног утицаја развоја туризма на Власинском језеру – успео је да утиче на измену просторног плана општине. Знатно је теже са несавесним житељима околних села, који упорно трују Власину хемикалијама и фекалијама.