Партизаново јунаштво у Немачкој

Тајна Партизановог ненаданог подвига у Келну (1:0 у трећем колу Уефине Лиге конференција) није само у борбености свих 90 минута. Они се нису борили да што скупље продају кожу, него да савладају противника. Без такве одлучности би пре или касније попустили што им, као клубу, не би било први пут.

Партизановог јунаштва у Немачкој не би било да недељу дана пре тога нису заложили свој углед у шеснаестини финала Купа Србије у Сремској Митровици против Радничког. И болни тресак о земљу их је отрезнио.

Већ против Војводине се видео сасвим другачији приступ: није било испитивања снага, тактизирања и сличних начина за траћење времена на утакмици. То је отворило очи „црно-белима”, па су се преко ноћи преобразили у чопор фудбалских вукова гладних плена и – без самотњака.

У Келну је сваки Партизанов играч био љути рис, који се, и кад није непосредно у неком двобоју, бори на живот и смрт. Зато се десило да, за разлику од ранијих мегдана, не забија самом себи нож у леђа, не проклиње онај кобни трен наивности...

Јунак над јунацима у Келну је био њихов тренер Петрић пошто је после ко зна колико времена Партизан имао чак четворицу нападача (класични центарфорови Гомес и Павловић и крила Мениг и Дијабате)! Раније се рачунало да с повећаним бројем одбрамбених играча може да се заустави противник. Овога пута су се „црно-бели” бранили нападом, чешће противнападом, свеједно је, јер супарник није био безбрижан, осећао је и осетио да сваког тренутка, изненада, на њега може да се сручи лавина.

Кога код да је командант Келна послао у борбу против Партизана било је то с наредбом да се победи. Судија није досудио пенал за  „црно-беле” што их није избацило из седла. Могло је да се догоди да срећа окрене леђа, могло је да се догоди и да се не стрепи до последњег секунда, али улазак у такав окршај с оноликом смелошћу и да се она, упркос борби непрестаној, не истроши капитал је од непроцењивог значаја.

Као што су извучене поуке после потонућа на дно некадашњег Панонског мора, тако и сада треба да се извуку поуке из овог препливавања Рајне. У Партизану, а пре свега они најзаслужнији, то јест сами играчи, који су се толико дисциплиновано и одважно супротставили немачкој фудбалској машини, нипошто не би требало да полете у облаке и да помисле да ће с иоле мање енергије, од оне коју су пролили на стадиону Рајненерги, да уклоне било кога ко им се испречи на путу.

Кад се подвуче црта: Партизан је у Келну знао шта хоће, а кад је у глави све на свом месту, онда и оно што се чини недостижно може да се достигне. Колико се та вакцина примила код „црно-белих” видеће се ускоро кад угосте баш Келн, који ће сада добро да зна с ким има посла и коме је преко потребно да врати мило за драго. А пре тога све то треба да се увежбава против Вождовца.