Partizanovo junaštvo u Nemačkoj

Tajna Partizanovog nenadanog podviga u Kelnu (1:0 u trećem kolu Uefine Lige konferencija) nije samo u borbenosti svih 90 minuta. Oni se nisu borili da što skuplje prodaju kožu, nego da savladaju protivnika. Bez takve odlučnosti bi pre ili kasnije popustili što im, kao klubu, ne bi bilo prvi put.

Partizanovog junaštva u Nemačkoj ne bi bilo da nedelju dana pre toga nisu založili svoj ugled u šesnaestini finala Kupa Srbije u Sremskoj Mitrovici protiv Radničkog. I bolni tresak o zemlju ih je otreznio.

Već protiv Vojvodine se video sasvim drugačiji pristup: nije bilo ispitivanja snaga, taktiziranja i sličnih načina za traćenje vremena na utakmici. To je otvorilo oči „crno-belima”, pa su se preko noći preobrazili u čopor fudbalskih vukova gladnih plena i – bez samotnjaka.

U Kelnu je svaki Partizanov igrač bio ljuti ris, koji se, i kad nije neposredno u nekom dvoboju, bori na život i smrt. Zato se desilo da, za razliku od ranijih megdana, ne zabija samom sebi nož u leđa, ne proklinje onaj kobni tren naivnosti...

Junak nad junacima u Kelnu je bio njihov trener Petrić pošto je posle ko zna koliko vremena Partizan imao čak četvoricu napadača (klasični centarforovi Gomes i Pavlović i krila Menig i Dijabate)! Ranije se računalo da s povećanim brojem odbrambenih igrača može da se zaustavi protivnik. Ovoga puta su se „crno-beli” branili napadom, češće protivnapadom, svejedno je, jer suparnik nije bio bezbrižan, osećao je i osetio da svakog trenutka, iznenada, na njega može da se sruči lavina.

Koga kod da je komandant Kelna poslao u borbu protiv Partizana bilo je to s naredbom da se pobedi. Sudija nije dosudio penal za  „crno-bele” što ih nije izbacilo iz sedla. Moglo je da se dogodi da sreća okrene leđa, moglo je da se dogodi i da se ne strepi do poslednjeg sekunda, ali ulazak u takav okršaj s onolikom smelošću i da se ona, uprkos borbi neprestanoj, ne istroši kapital je od neprocenjivog značaja.

Kao što su izvučene pouke posle potonuća na dno nekadašnjeg Panonskog mora, tako i sada treba da se izvuku pouke iz ovog preplivavanja Rajne. U Partizanu, a pre svega oni najzaslužniji, to jest sami igrači, koji su se toliko disciplinovano i odvažno suprotstavili nemačkoj fudbalskoj mašini, nipošto ne bi trebalo da polete u oblake i da pomisle da će s iole manje energije, od one koju su prolili na stadionu Rajnenergi, da uklone bilo koga ko im se ispreči na putu.

Kad se podvuče crta: Partizan je u Kelnu znao šta hoće, a kad je u glavi sve na svom mestu, onda i ono što se čini nedostižno može da se dostigne. Koliko se ta vakcina primila kod „crno-belih” videće se uskoro kad ugoste baš Keln, koji će sada dobro da zna s kim ima posla i kome je preko potrebno da vrati milo za drago. A pre toga sve to treba da se uvežbava protiv Voždovca.