Оградица боља од дупка

Већ више година бројне организације које се баве здрављем и правилним развојем деце упозоравају на то да употреба дупка није добра за психомоторни развој детета и да постоји повећана могућност од настанка озбиљних повреда главе, костију, опекотина…

Дубак, или ходалица, ушао је у употребу као стимулатор развоја хода код деце. У почетку га је стручна јавност прихватила са одобравањем, па се убрзо нашао у масовној употреби. Међутим, последњих година, све више стручњака доводи у питање смисао и позитивно деловање овог помагала. Главно питање на које се тражи одговор јесте: зашто стимулисати активност која ће се сама развити када се стекну сви потребни услови?

Развој моторике детета је у непосредној вези са развојем централног нервног система. Сазревање свих система и психофизичких особина одвија се по одређеном редоследу који се назива психомоторни развој.

Тај развој, наравно, има своје законитости и шеме по којима се упоредо развијају моторне и менталне особине. Нормалан психомоторни развој подразумева временске одреднице у оквиру којих би дете требало да усвоји одређене особине и активности. Према њему, дете треба да почне да седи између петог и осмог месеца, да почне да пузи између шестог и дванаестог а да прохода између седмог и осамнаестог месеца.

Активност кретања и савладавања препрека подразумева ангажовање целокупног локомоторног апарата и одвија се у складу са његовом зрелошћу.

За правилан развој функције хода потребно је да дете прво усвоји активан стојећи став из кога ће потом усвојити пренос тежине са једне ноге на другу и на тај начин полако, прво уз придржавање за чврст ослонац, проходати. Незаобилазна фаза у развоју хода, која претходи активном стојећем ставу, јесте фаза пузања или четвороножног кретања. Овом активношћу дете увежбава координацију покрета целог тела, руку и ногу и развија осећај простора (шта је близу, шта је далеко, шта је испред, а шта иза и слично).

Ако анализирамо положај детета у дупку, видећемо да се дете у ствари налази у некој врсти положаја који није ни стојећи ни седећи, а при томе се на подлогу ослања прстима и предњим деловима стопала (готово никад целим стопалом).

Положај детета у дупку је принудан а не природан. Наметање стојећег положаја прерано (ако кичма још није сазрела за дуготрајан усправљени положај) може да доведе до проблема у развоју кичменог стуба.

Дете покреће дубак одгуравањем, и то ножним прстима и предњим делом стопала, што подсећа на ход али то заправо није. Овај начин кретања може да проузрокује поремећај у развоју кукова, колена и стопала, као и усвајање погрешне моторичке шеме хода која ће се одразити на усвајање комплекснијих активности касније у животу.

Покретање дупка је тешко за дете и оно не може у потпуности да управља „својим возилом“. Дете овог узраста није у стању да адекватно процени раздаљину и брзину свог кретања, као ни висину препреке пред којом се налази, што је посебно опасно када су у близини степенице. Такође, док се налази у дупку, детету су доступни многи предмети који могу бити опасни по њега.

Повреде деце, које настају као последица недовољне пажње родитеља док је беба у дупку, теже су и озбиљније, јер приликом пада дубак га додатно повређује.

Детету треба омогућити да се развија самостално кроз игру, најбоље је на равној површини по којој ће моћи слободно да пузи, окреће се, седа и устаје, упознаје своје тело и могућности. Када постоји потреба да се детету ограничи простор за игру и кретање, употреба оградице је далеко сигурнија и физиолошки оправданија.