Побуна олимпијаца

Од нашег специјалног извештача
Пекинг, 13. августа – Географска удаљеност између наше олимпијске репрезентације, која је прве две утакмице у „А” групи играла у Шангају, и извештача са Олимпијских игара спречила је да оно што се збивало дође до јавности, али у Пекингу, после утакмице с Аргентином селектор Мирослав Ђукић, који је током боравака у Кини, али и за време окупљања и припрема националног тима био под великим притиском, отворио је душу.

– Часно смо играли, иако смо изгубили утакмицу, а могло је да се деси и да не изађемо на терен, пошто је постојала могућност да немамо 11 играча и само захваљујући њима смо играли вечерас и достојанствено представљали Србију – одговарајући на питање има ли олимпијски фудбал у Србији, после Атине 2004. и Пекинга 2008, икакву будућност.

И пред Атину и пред Пекинг клубови, не само домаћи, нису желели да уступе своје играче, а уочи ових Игара ствар је отишла још даље.

– Од почетка сам инсистирао да будемо сложни, компактни, да нико не напусти репрезентацију, а онда је дошло до сукоба између мене и председника ФСС који је инсистирао да пустим Фејсу да се врати у Београд. Нисам се сложио с њим, иако је он по рангу, да тако кажем, изнад мене. Како да вратим Фејсу, а да оставим друге који су такође потребни својим клубовима. И Рајковића је тражио клуб, и Тошића, и Качара, и Смиљанића. Одржао сам састанак стручног штаба са играчима, а онда су нам они рекли да изађемо и одлучили. Или сви остајемо, или сви одлазимо. Ни ја, а ни они нисмо хтели да се обрукамо пред светом, да обрукамо овај грб који носимо. Честитам играчима, јер су јунаци. Они су нас сачували. Председник је само дошао после утакмице с Аустралијом, а после сусрета с Обаломе Слоноваче више није био с нама.

Током монолога, који се продужио пред салом за конференције за штампу, пошто је пробијена предвиђена сатница, селектор Србије ни једном није поменуо председника ФСС Томислава Караџића по имену, а судећи по ономе што је рекао не плаши се било каквих последица:

– Нисам битан ја, битан је српски фудбал, треба већ једном изнети јединствен став, одредити приоритете. Не могу да схватим, не улази ми у главу, да неком у савезу буде приоритет Звезда или Партизан. Никада нисам чуо да некога пусте на „олимпијаду”, па да га онда врате кући . Тога нема у Шпанији, нема нигде. То се само код нас ради. Зато смо дошли у ситуацију да ја, заједно с играчима одлучујем треба ли спасавати част српског фудбала на олимпијској сцени. Зашто тај господин председник није дошао пред играче и казао Фејса се враћа, ја сам га пустио. Него Фејса иде, а он оде из Кине. Што није дошао доле у рупу, у рудник, па објаснио играчима, који су то критеријуми да пусти Фејсу, а не пусти Смиљанића, Качара, Тошића...

Селектор Мирослав Ђукић је истицао да савез мора да одреди критеријуме и правила који морају да се поштују без изузетка.

– Нисам могао да верујем да овако може да функциннише државна репрезентација. Не ради се професионално, већ се одрађује. Само износим чињенице, не могу да жмурим. Морамо да се научимо поштовању правила. Наш проблем је што се правила не поштују. Ако будемо хтели у Европску унију мораћемо да се понашамо по правилима која постоја. А ми стално мислимо да увек постоји нешто около. Док год тако буде имаћемо проблема, а верујте увек сам заступао интересе Фудбалског савеза Србије и ништа друго.

Ђукић је неколико пута подвукао да се никаквих „санкција” ФСС не плаши за оно што је урадио и изговорио, али...

– Ставили су ме на Партизанов сајт као највећег непријатеља. То се радило и у Милошевићево време. Обележавали су жртву, која је сутра нестајала. Да ли смо ми нормални? Верујте ми на реч, добро сам радио свој посао, а да су га и други добро радили до овога не би дошло. Ти људи трају сто година у нашем фудбалу, смениће Ђукића или неког другог Ђукића и никад се неће потрошити. Из сенке ће повлачити потезе. Ја не желим да трајем сто година, желим да трајем колико трајем, али ћу поштено постојати. Не улазим ни у какве шеме, а српски фудбал су све шеме и „дилови”. И онда морате да се понашате по систему: ја сам вама помогао тамо, а ви мени учините овде. Свој посао радим поштено, цео живот функционишем тако и као човек и као тренер. Не желим никоме да се повинујем, – закључио је свој монолог огорчени селектор наше олимпијске репрезентације, вече уочи повратка у Србију.