Путин тражи нови Велики договор

Потребан нам је нови Велики договор, иначе ћемо добити још један велики рат. Такав закључак намеће се после сазнања да ниједан међународни споразум, без обзира на то коју област заједничког живота каналисао, или ко год били његови потписници, не можемо више сматрати дефинитивним и на дуже време одрживим. А све је на светло дана испливало једним, у суштини, локалним сукобом – оним између Русије и Украјине.

Поново се, као много пута до сада, показало да локални ратови практично не постоје. Постоји само ужа или шира територија на којој се они воде, и ништа више. Интереси су увек глобални. У мањој или већој мери. Америчко војно ангажовање на украјинском фронту то најбоље потврђује. Једнако као својевремено на Балкану или негде другде у свету. Питање је само када стати на лопту, размислити и одмерити могућу штету или корист.

Како преносе турски медији, руски председник Владимир Путин спреман је да преговара и за највећу земљу на свету потражи нову глобалну позицију. Ништа мање значајну од досадашње. Према речима једног турског званичника, сукоб у Украјини ће свакако бити окончан неким споразумом, питање је само како до њега доћи.

А тај споразум неће се тицати само украјинско-руске граничне линије и међусобних односа. Путинов циљ свакако ће бити да избрише године у којима је Запад користио сваку прилику да науди Русији (распад СССР-а, ширење НАТО-а на исток, балкански ратови...) и да земљу коју води устоличи на месту које јој и по величини и по историјском значају припада.

„Како ми видимо ствари, шеф руске државе жели нову велику погодбу, нови договор са Западом”, каже турски председнички саветник Ибрахим Калин алудирајући на споразуме које су Москва и НАТО потписали почетком деведесетих година прошлог века, а у којима стоји да ће алијанса наставити да се шири, као и на „Будимпештански меморандум” из 1994. године, у којем се највећа држава на свету сагласила да не користи силу против својих суседа.

„Перцепција Москве је да је Русија која је потписала тај споразум – односно Русија Горбачова и Јељцина – ствар прошлости. Постоји нова Русија, постоји нови свет, постоји нова реалност и они желе да имају нову нагодбу. Путин је недавно изјавио да је „колапс западне хегемоније неповратан и да ствари више никад неће бити исте”. Мултиполарни свет, додао је, даће незападним нацијама „прилику да ојачају свој суверенитет”. Овим је цео глобални поредак стављен на пробу, а до сада једини одговор био је – рат, објашњава Калин.

Сада је већ сасвим јасно да Запад, тачније САД с европским савезницима, води у Украјини рат до потпуног уништења Русије. Ипак, јасно је да су такве амбиције не само претеране, него и у пракси неоствариве. Другим речима, чак и да Русија у неком тренутку поклекне и повуче се, као у време Горбачова, то може да буде само привремено и свакако ће новонастала атмосфера изнедрити неки нови сукоб, можда и фаталнији.

Све што се дешава указује и на још неколико ствари. Прво, да НАТО као организација више не функционише. Нема договора, заједничких анализа. Све се претворило у пуко слушање наредби америчког Пентагона. Друго, и Европска унија је постала потпуно неефикасна. Све одлуке које су донете од почетка рата у Украјини донете су на захтев и под притиском Вашингтона: од слања наоружања на источно бојиште до увођења економских санкција Русији и онима који не желе да се у овом рату ставе на страну Запада. Неутралнима као да је онемогућено да искажу свој став. И таква атмосфера се протеже целим континентом.

Наравно да Америка у таквим околностима не може да „истера” оно што је наумила. Чак и да дође до великог рата, можда и нуклеарног, оно што ће преостати неће бити то на чему инсистира Вашингтон. Неће бити природно и одрживо на дужи период. Свет једноставно није више дељив према аршинима с краја Другог светског рата.

За сада нема назнака да би САД могле да промене своју агресивну политику. Ипак, према неким назнакама, ни највећа армија на свету нема баш неисцрпне ресурсе. Неселективно слање наоружања на украјинско бојиште опасно је истањило америчке (и европске) војне резерве. Неки извори наводе да Немачка, на пример, има резерве оружја за свега двa дана ратовања.

Према речима пуковника Марка Кансијана, саветника у Центру за стратешка међународна истраживања, САД ускоро неће више бити у могућности да Украјини шаљу ракетне системе „џевелин” и „стингер” и „химарс М142”, пошто би испразниле своја складишта и угрозиле сопствену безбедност. Према проценама познавалаца, Украјина у наредних неколико месеци може да рачуна на 8.000 до 10.000 јединица оваквог наоружања, након чега ће залихе бити исцрпљене.

Русија свакако неће моћи сама да издејствује нови глобални споразум. За то јој је потребна подршка других великих сила, пре свих Кине, Индије, Бразила, Турске... За земље Европске уније овог пута неће бити много места за преговарачким столом. Безбедносно „исцеђене” слањем наоружања Украјини, државе ЕУ у овом тренутку не представљају саговорника који би могао да изађе с конкретним захтевима. Фактичко непостојање сопствених армија и немогућност да кроз санкције било којој великој држави условљавају своју позицију испоставиће се као велики стратешки минус.