Наоружана демократија која се шири

Откуда питање о демократији усред ратног окршаја? Ратни сукоб је увек проблем за теоријску мисао и практичну политику. Мислиоци демократије веровали су да ратују антидемократске државе и да ће на колосек „светског мира” одвести демократске државне институције. Да оружје заћути, а разговор победи, тако су писали. Међутим, пажљиво разматрање најновијег европског искуства демантује основну тврдњу ових мислилаца да државе са овим системом институција међусобно не ратују. Чињеница је да су: 1) у бившој СФРЈ ратови избили после обављених демократских избора 1990. године; 2) НАТО демократске државе бомбардују демократску СР Југославију (Србију) 1999. године; 3) Русија и Украјина са демократским владама улазе у ратни сукоб 2022. године. Обрачун НАТО држава са Србима није био ништа у односу на његов долазак на границу Русије и помагање Украјине у рату са Русијом. Заправо, са ЕУ и европским државама (минус Србија) објављен је тотални рат Русији, у којем нема оружаног али има свих других ратова. Европа је проговорила једним политичким гласом, једном невиђеном колективном вишеслојном казном Руса и Русије. Ови ратни сукоби наводе на закључак да је војна сила значајан, можда и најзначајнији део државног поретка. Нема државе без војне силе, а ЕУ (и не-ЕУ државе) је удружила ту силу са САД са савезом звани НАТО на челу. Добили смо у Европи наоружану демократију која се шири. Дакле, стара вера да само антидемократски системи ратују више не може да се одржи.

Поверење у савремену демократију бледи и у погледу њених основних вредности – толеранције и дијалога. Проблем етничких предрасуда, мржња и фобија у новој реалности демократије, превазилази границе забринутости. Убрзано се шири етнички расизам једне демократске владе и државе (и великог дела јавности) према другој демократској држави и њеној нацији. Није исто ако такву етничку нетрпељивост шире мање групе расиста и ако такви ставови долазе из редова политичке репрезентације или владе. И западни човек зна да мрзи; није она нестала са установљењем демократије.

Никад неће бити заборављене расистичке изјаве западних политичара о Србима 1999. године: „Срби су народ без закона и вере, народ разбојника и терориста” (Жак Ширак), „Рат против Срба је рат добра против зла, рат цивилизације против варварства” (Тони Блер). (Данас амерички председник Бајден о руском председнику говори да је „касапин”). Било је то време „демократског једноумља” Запада према Србима. Данас се то дешава руском човеку, руској култури, руској вери. Рус је заменио Србина. Мучно је читати све оно што се на расној, етничкој основи изговара на јавној сцени Запада. А питање је заправо како ће се у постратовском времену одвијати односи између Руса и западњака? Да ли ће моћи да се мржње избришу или забораве?

Демократија неочекивано плаћа цену сопствених вредности и начела. Она полази од људских права. Та права се шире на грађане и националне заједнице. Права о којима је реч завршавају у држави. Али државе нису једнонационалне. У неким државама се остварују колективна права нација мирним начином, у другима оружаним. У Европи се управо у складу са начелом демократских и људских права догодила подела Чехословачке и СССР. Оружаним средствима југословенске републике су признате као државе, при чему је Запад признао и мањинску албанску заједницу на Косову и Метохију. У Украјини се нешто слично догађа. Руски народ у Украјини користи своја демократска права да се определи за државу у којој жели да живи. Украјинци им ратним средствима то спречавају, а Русија такође оружаним средствима брани то право. Суверене државне границе и право нације (не и мањинске националне заједнице) на самоопредељење не иду заједно.

Дакле, у основи чехословачког, југословенског и руско-украјинског случаја ради се о легитимисању чина државног осамостаљивања нација демократским вредностима и правима која су остварена мирним и ратним средствима. Ко данас помиње америчку Декларацију независности (1776) која је темељ америчког одвајања од  Велике Британије због политичког насиља? У њој пише да су живот, слобода и тежња за срећом неотуђива права и да влада обезбеђује ова прва уз сагласност оних којима се влада. Сагласност грађана али и националних целина. У време глобализоване демократије ова права се шире на вишенационалне државе и оне се дезинтегришу по основу националних права, како видимо, мирним или ратним средствима.

Зашто Запад признаје то демократско право једном, а другом не? Новије историјско искуство потврђује значајну мисао по којој демократија, као и други облици државе, уступа пред силом онда када геополитички или национални доносиоци одлука тако одлуче. Она нема моћ да спречи ратни сукоб. Савремени проблеми демократије су ђаволски тешки. Демократија је у озбиљној невољи у вишенационалним државама зато што су поредак и сепаратне националне тежње у сталној узбурканости.

Научни саветник