Москва Стаљиновог доба

САТИРИЧНИ РОМАН
Звучи парадоксално, али што смо ближи "евро-атлантским интеграцијама" то смо мање занимљиви свету филмских и других стваралаца. И, таман смо помислили да више ни Холивуду није потребна улога Србина-терористе да у неком политичком трилеру све дигне у ваздух, кад оно... Василиј Аксјонов у свом последњем роману "Москва ква-ква" (2005), који је код нас недавно објавила издавачка кућа "Геопоетика" у преводу Наталије Ненезић, на светску позорницу враћа Тита и верну чету сарадника.

Василиј Аксјонов прича о Москви 50-их година прошлог  века постављајући у средиште радње романа симболичне фигуре Стаљинове друштвено-историјске епохе. Није први пут да Аксјонов пише о совјетским временима у књигама које су му доносиле статус писца "исувише контроверзног за објављивање". То је, уједно, разлог што је последњих десетак година комунизма провео у егзилу, као професор руског језика на универзитету Џорџ Мејсон у Вирџинији и, пензионисан, у Француској. Но, Русија је главни лик његових дела насталих и у емиграцији, а неуспех промена које су уследиле падом комунизма повод су најновијих филозофских промишљања Василија Аксјонова о природи човека и његових надања.

Интригантним и ономатопејичним називом романа "Москва ква-ква" Аксјонов уводи читаоца у сатиричну епопеју о комунизму и људима, који су или искрено веровали идејама Вође-Бога или насумично извршавали наређења док им је "хладан ветар са Волге" терао језу низ кичму. Не случајно, књига почиње архитектонским осликавањем седам монументалних вишеспратница које ничу почетком 50-их у Москви и у којима живе припадници политичке и културне врхушке СССР. Јер, то насеље колосалне совјетске градње утеловљује метафору у којој се стичу све тежње и дрске, неразумне и нечовечне амбиције "безмикробног" доба у којем се због свирања саксофона ишло у затвор.

А какву улогу имају Тито, Ђилас, Кардељ, Ранковић и Моша Пијаде у овој горко-смешној сатири, питате се? Нама добро позната свита прошетаће се кроз роман као фиктивни организатори тријумфалног упада југословенског руководства у Кремљ и атентата на Стаљина. Део радње чији су они протагонисти заснован је на политичком сукобу СССР-СФРЈ из 1948. године. Историјски предложак Аксјонову је послужио да хируршки прецизно и дубоко засече у последње године владавине Стаљина. Покретач целокупне радње је Вођин параноични страх неслућених размера да ће "хајдуци из Титовог обезбеђења поклати и подавити читаво руководство Совјетског савеза, (а) ујутро ће свог здепастог вођу прогласити за генералног секретара"! Одбивши Титову великодушну понуду да се СФРЈ и СССР уједине као "пример свесловенског јединства" руски Вођа постаје жртва сопственог страха, а хајдуци са Балкана предмет његових ноћних мора.

На кога се ослонити у тренуцима страховања да слатка власт измиче под ногама, ко су вазда биле перјанице политичких режима? Ништа чудно, Вођа (кога вређа да га називају диктатором!) просветљење доживљава када се једне предуге московске ноћи сети песника Кирила Смељчакова.

И, игра мачке и миша може да почне! Али, иако изгледа да као математички поуздана вероватноћа постоји само једна мачка, а сви су остали мишеви, у овој причи се до самог краја не зна ко се бори за чију ствар. Другим речима, толико је шпијуна и контрашпијуна, агената и обавештајаца разних руских и југословенских служби да ће вас глава неизоставно заболети. Ипак, читав заплет са Стаљиновом идејом да Тита лише "биолошког живота" а Словене преселе у братске им руске републике, долазак Титове свите у Москву... само је позадина густо бојене слике тадашњег СССР.

У крупном плану су, заправо, људи – јунаци тог и сличних доба. Њихови односи су део друге приче која се одвија паралелно са политичким сплеткама у роману и граде се око једне примерне московске породице. Сви  чланови фамилије Новотканих су носиоци истакнутих научних и јавних функција. Кћер-лепотица Глика Новоткана има два женика, два народна хероја, два ратна друга. Ипак, узорна и врло несташна комсоломка више од њих воли Стаљина, утеловљење божанског бића које нема физиолошке потребе смртника...

Често су јунаци романа Аксјонова млади људи критички настројени према комунистичкој стварности и усхићени западном музиком и књижевношћу. Они се појављују и у овој књизи, као "сумњиви шминкери" који слушају џез и задају муке агентима задуженим за кажњавање свега што штрчи из једноличног и униформисаног поретка. Постаје озбиљно? Да, али уз непрестано пажљиво дозирање хумора.