Британци и идентитет

УМЕТНОСТ И ИДЕНТИТЕТ
Један од догађаја који су, овога лета, обележили културну сцену Лондона била је велика изложба, посвећена успону британске фотографије од њеног настанка, тридесетих година XIX века, до данашњих дана ("How We Are: Photographing Britain"). Одржана од 22. маја до 3. септембра у елитној галерији Тејт Британија, уз пуну подршку медија, она је наишла на масован одзив публике и ласкаве оцене критике. Разноликост британског фотографског искуства у тако дугом периоду и зналачка поставка обезбедили су овој изложби високе уметничке и документаристичке домете.
Подједнако занимљива била су пратећа тумачења и објашњења приређивача. Замишљена тако да посетиоцима олакшају разумевање сложеног британског наслеђа у последња два века, она, у ствари, својим порукама сведочи о стању свести савремене Британије.

Посетилац из југоисточне Европе, уморан од обједињујућих идеологија, жељан нових струјања, могао је, наиме, да буде затечен приређивачком обузетошћу темама "британског идентитета" и "осећања националне припадности". У уводном тексту изложбе тврди се, тако, да су британски фотографи одувек "славили британски идентитет, али су се и суочавали са стално променљивим представама о њему", као и да "радови представљени на овој изложби приказују нацију у њеном најбољем и најнесрећнијем издању". Из првог дела изложбе, посвећеног најранијој историји британске фотографије, од 1840. до 1900, посетиоци, према тумачењу приређивача, могу да стекну "бар летимичан увид у то ко смо били, и индиције о томе ко смо сада". Фотографије из Првог светског рата сведоче о "уздрманом националном осећању", да би, између два светска рата, показале да су социјалне разлике и интелектуалне поделе учиниле Британију "нацијом контраста". Приређивачи затим тврде да, после Другог светског рата, британски фотографи показују појачано интересовање за "идеју националности", и да се, током седамдесетих и осамдесетих година XX века, окрећу сатиричном виђењу "британског идентитета". Коначно, на крају XX и почетку XXI века, они нам још увек "нуде поглед на Британију, њен народ, њене пејзаже, опсесије и кризе".

 Тејт Британија се, истина, некада звала Национална галерија британске уметности и још увек је намењена промоцији британске ликовне културе, уз финансијску подршку владе. Но укључивање назива земље, уместо националне одреднице, у њено ново име сведочи о заснивању званичне културе Британије на чињеници да је она сада, више него икада у својој историји, мултиетничка заједница. Одакле онда ово враћање на националне теме, за које смо мислили да су их велике земље Запада оставиле у музејима XIX и XX века?

Искуство нас учи да су такве појаве честе у временима криза и несигурности. И заиста, последње што посетилац види на овој изложби јесу огромне фотографије Алистера Тејна, које приказују измучена, напета лица британских војника, краљевских маринаца. Када напустимо галерију она су нам у памћењу свежија него узбудљиви фотографски експерименти Роџера Фентона са средине XIX века, отмена лица ухапшених сифражеткиња на фотографијама Лене Конел, или панкерски и новоталасни клубови с краја седамдесетих и из осамдесетих година прошлог века на сликама Дерека Риџерса.

Шта је могло да изазове то осећање нелагодности, које је ауторе изложбе навело да њено последње поглавље назову "Размишљањима о чудној земљи"? Велика Британија данас води ратове на удаљеним континентима, за које све мање Британаца верује да су праведни и да ће се завршити успехом. Па ипак, нико не може да порекне да живимо у времену планетарног тријумфа англосаксонских културних и политичких вредности.

Терористички напади у Лондону и Глазгову, за које су оптужени британски држављани, продубили су религијске и етничке поделе унутар друштва. Али, ако игде на свету постоји заједница са дугом и успешном историјом компромисног решавања унутрашњих конфликата, онда је то британско друштво. Погибије људи у нападу на лондонски метро донеле су страх, али Британци, за разлику од Американаца, имају у свом колективном искуству масовна страдања цивила, од нацистичких бомбардовања до напада ИРА-е, и са тим умеју боље да се носе од својих прекоокеанских савезника.

После Северне Ирске, јачање покрета за независност у Шкотској и Велсу најављује нова искушења. Премијер Шкотске, иза кога стоји најјача странка у шкотском парламенту, крајем јуна је пред самом краљицом одржао ватрени говор о будућој независности његове земље. Ипак, у Северној Ирској се само месец дана пре тог догађаја дошло до историјског компромиса; националисти у Велсу још увек немају ни снагу ни организацију оних у Шкотској; влада у Единбургу ипак је мањинска и истраживања јавног мнења показују да на референдуму о независности не би добила већину.