Америка нема довољно гаса за Европу

ВАШИНГТОН – Поводом европске енергетске кризе без преседана разговарали смо с америчким Србином Бранком Терзићем, међународно познатим енергетским стручњаком и консултантом. Терзић је деценијама радио на највишим нивоима америчког енергетског естаблишмента као комесар председничког саветодавног тела – Америчког националног савета за нафту; био је председавајући Европске економске комисије (УНЕЦЕ), комитета стручњака за производњу електричне енергије и виши сарадник у Глобалном енергетском центру „Атлантски савет”. Терзић је чест саговорник и коментатор о енергетским питањима на ТВ мрежама Си-Ен-Ен интернешенел, Фокс њуз, Ен-Би-Си, Спутњик и другим међународним медијима.

Европска унија је одредила да Србија више не може да увози руску нафту преко цевовода под надзором уније. Које су опције Београда за увоз нафте и гаса и како ће се то одразити на грађане Србије?

Рафинерија у Панчеву је у прошлости снабдевана сировом нафтом из разних земаља. Србија је однедавно повећала куповину нафте и гаса из Русије због повољних цена. Док траје ембарго ЕУ Русији Србија ће за сирову нафту плаћати вишу од „тржишне” цене.

Директиве ЕУ базиране су тако да купцима енергената (нафта, гас и електрична енергија) дају избор добављача кроз „отворени приступ” (познат као приступ треће стране) свим нафтним и гасним цевоводима и системима електричне трансмисије. Србија се уговором обавезала тим енергетским директивама и принципу „отвореног приступа”. Европска унија је у конфликту с тим принципом.

Како видите сукоб Русије и Запада и утицај тог сукоба на даљи развој енергетске кризе?

Сукоб Украјине (коју подржава НАТО) и Русије није директно повезан са снабдевањем енергијом и ценама енергената. Мада су Русија и Украјина имале знатне разлике у погледу транзитних тарифа и цене природног гаса, ти фактори нису били главни разлози за оружани конфликт.

Рат између Украјине и Русије је сукоб између два супротна гледишта кад је реч о улози Русије у посткомунистичкој Европи. С једне стране имамо став руског председника Владимира Путина да је колапс Совјетског Савеза и Варшавског пакта био историјска трагедија која мора бити исправљена. Гледиште на Западу, посебно међу земљама бившег Варшавског савеза, јесте да је дезинтеграција Совјетског Савеза ослободила земље источне и централне Европе од совјетске окупације и наметнуте комунистичке управе. Те земље су веровале и да би требало да уђу у НАТО да би спречиле било какве даље покушаје њихове реинтеграције у руску сферу интереса.

Енергетска криза природног гаса у Европи и глобалне цене нафте су резултати епидемије ковида 19, предстојеће глобалне рецесије и кинеског фактора у украјинско-руском конфликту.

Америка и Европа сада пласирају своје енергенте, свој гас и развијају структуру за пријем гаса. Да ли то значи крај енергетске „љубави” између Русије и Европе?

Продаја течног природног гаса Европи није један од главних фактора америчке спољне политике демократске странке председника Бајдена. Имамо бројне политичаре из Бајденове странке који би волели да се прекине производња природног гаса у Америци због ефекта стаклене баште. Неки градови у САД забранили су ширење дистрибуције природног гаса, а неки разматрају могућност да наложе промену с пребацивањем коришћења гаса на електричне апарате и на загрејавање на струју.

Морамо да подсетимо и да индустрија природног гаса у САД није у власништву америчке администрације, већ приватних инвеститора. То је супротно ситуацији у Русији и земљама чланицама ОПЕК-а, где је индустрија за производњу нафте и природног гаса у власништву државе и може да буде усмерена ка подржавању националних интереса.

Могућност САД да снабдеју Европу течним природним гасом су ограничене. Америка може да транспортује природни гас са десетак лучких терминала, који су сада оперативни. Ти терминали данас снабдевају Кину, Јапан и Азију под дугорочним уговорима приватног сектора. Добити дозволе за изградњу нових постројења за течни природни гас је тешко, скупо и за то је потребно доста времена. Постоји и знатно противљење изградњи нових терминала за течни природни гас. Једна од главних овдашњих компанија „Телуријан енерџи”, на пример, саопштила је прошле седмице да није успела да обезбеди финансирање новог извозног терминала за течни природни гас због забринутости инвеститора кад је реч о дугорочној будућности природног гаса у односу на климатска питања.

Поред тога, Европа данас има ограничен капацитет кад је реч о прихвату течног природног гаса. Двадесетак европских терминала за течни природни гас имају ограничен резервни капацитет да увозе само 50 одсто руског природног гаса, што је био случај и пре избијања рата у Украјини. Ако не буду постојали изгледи за увоз природног гаса из Русије биће потребно да се у Европи изгради већи број терминала за течни природни гас за транспорт са Блиског истока и из Аустралије.

Под нормалним условима, са оперативним европским „слободним тржиштем”, а према енергетским директивама ЕУ, ниже цене би требало да буду први и најекономичнији избор Европе, као што је то био случај у претходне четири деценије. Мировним решењем руско-украјинског спора то би могло да буде поново остварено у будућности.

Како видите исход и позицију Украјине кад је реч о трансферу руске нафте и гаса по окончању сукоба?

У овом моменту, два гасовода „Северног тока” су оштећена и ван употребе. Једина рута којом руски гас може да стигне до западне Европе је преко старог украјинског цевовода. Неуспешно економско решење о коришћењу украјинског цевовода за природни гас довело је до изградње „Северног тока 1 и 2”.

Саботажа гасовода „Северни ток” искључује руску могућност скоре испоруке природног гаса Европи, тако да су украјински цевоводи једина транспортна опција да руски гас буде испоручен на западноевропска тржишта.

Европи је потребно више природног гаса да би у блиској будућности завршила енергетску „транзицију” с производње електричне енергије помоћу угља ка обновљивој енергији. Могуће је да би у будућности оба украјинска цевовода и системи „Северног тока” могли да одиграју корисну улогу у том сценарију.

Овладавање енергетским ресурсима је циљ великих играча, где су ту позиције малих?

Винстон Черчил је једном приликом, док је био министар британске ратне морнарице пре Првог светског рата, рекао да ће нације као што је Енглеска, без својих залиха нафте, осигурати „безбедност” нафтних залиха само из различитих нафтних извора. То је тако и данас за мале земље као што је Србија.

Свим земљама без довољних домаћих залиха енергената потребан је приступ функционалним енергетским тржиштима и транспортним системима којима је омогућен приступ бројним добављачима. То су принципи који су садржани у Првој, Другој и Трећој енергетској директиви Европске уније. Према томе, Србија би требало да има приступ што већем броју транспортних рута, укључујући бројне међународне електричне трансмисионе линије, цевоводе, побољшана постројења за складиштење нафте и природног гаса, као и речне барже.