ПРИЈАТЕЉСТВО, СТАРИ ЗАНАТ

То се прво звало националним помирењем, а сада је ствар сужена и говори се, и пише, о Декларацији о политичком помирењу коју би потписима требало да овере Демократска странка (ДС) и Социјалистичка партија Србије (СПС). Тешко је сада утврдити ко је, ономад, након коалиционог споразума ДС-а и СПС-а око нове владе, помислио да је ухватио Бога за браду, па уобразио да ове две странке оличавају нацију, а друго је питање чему Декларација о политичком помирењу уопште служи када је јасно да су се те две странке, уз мању или већу помоћ пријатеља, већ помириле.

Прекјуче је у „Политици” Бранко Ружић, председник Извршног одбора СПС-а, рекао да ће документ бити потписан „оног дана кад проценимо да ће произвести највећи политички ефекат”, а ја нешто не верујем да је било кога брига за ту декларацију, тим пре што се ДС и СПС историјски гледано и нису нешто посебно свађали. У најновијој српској политичкој историји те две странке су се једна од друге удаљавале и приближавале, не водећи никад узајамне ратове, као што је например СПС био у сукобу са СПО, па и Српском радикалном странком, посебно након Дејтона, када се Милошевић пресвукао у миротворца, а Војислав Шешељ започео продор ка напуштеном простору националистичке политике.

И 5. октобра није се догодио сукоб између ДС-а и СПС-а. Био је то сукоб ширих размера који се, после, по систему упрошћавања, свео на сукоб између убијеног Зорана Ђинђића и покојног Милошевића, што је било само поједностављење које народу помаже да свари политичке процесе.

Но, кад им је баш толико стало до те декларације, мора нешто ту и да постоји и да је у томе садржан неки интерес пријатеља, партнера у влади,будућих потписника документа, ако, наравно, икад дође онај посебан Ружићев дан, о коме се друге, мање партијске групације у оквиру владине коалиције, изјашњавају унапред одрично, тврдећи да им не пада на памет да учествују у „колективној амнезији” и „колективној амнестији”.

Чини ми се да се СПС ту појављује каопартнер који гаји највеће наде у дуговечност ове владе, јер би, неки скори, нови избори показали да разлика у погледима на политичку збиљу и очекивања, разлика између руководства и гласача, води ову странку испод цензуса, па се социјалистима вероватно чини да је оваква декларација нека врста осигурача у систему који је успостављен.

С друге стране, Демократска странка увидела је да политика помирљивости, кохабитације,одсуство радикалног идеолошког концепта, овде, упркос жестоким критикама таквог приступа политици, доноси добре резултате. Коштуница је платио цену кохабитације с Тадићем. Није се догодило обрнуто. Вероватно бирачи након свих оних бурних година страначког лупања у сопствена и туђа прса прижељкују мало стишаности, да не кажем тиховања, а Тадић им се јавља као оличење грађанског мира и чува им, поједностављено, обе наде – да ће живети боље и да национално неће бити понижени, око Косова, најпре.

Критичари Тадићеве испражњености од идеолошког садржаја превиђају да њему мора да се допада резултат који је остварио на изборима, председничким и парламентарним, и да, вероватно, верује да и ова декларација о помирењу, мада објективно нема никакву вредност, представља наставак исте политике истим средствима.

Тадић је, после ових избора, више пута поновио да морамо оставити „прошлост иза себе”, а логично је да би неко и с мањим резултатом од онога који је Тадић постигао, лако поверовао да – будућност почиње с њим.

Не треба ни заборавити да је Тадићево увезивање коалиционог пакета налик на артистичку тачку. Озбиљни аналитичари, незаслепљени декларативним политичким говором, уочавају да Демократска странка у парламенту има само 59 посланика. Као носилац листе За европску Србију Тадић је окупио на тој листи десет врло разнородних странака, оличених у пет посланичких клубова.

Отуда се и Декларација о помирењу не јавља као неки преседан, већ као логичан наставак једне политике.

главни уредник недељника „Време”