Јединство нам је потребно

Ствари су јасне. У европску перспективу у Србији верује удео нашег друштва једнак оном који у друштвима ЕУ држи да се Европа простире до Владивостока. Велике силе налазе се у сукобу који је на прагу ратног.

Први пут после Кримског рата, од којег нас дели седамнаест деценија, Србија је истински неутрална држава. Кримски рат завршио се 1856. године на разочарање српског народа. Они који су по сваку цену хтели да ратују уз Русију, били су непријатно изненађени што милионска руска војска, праћена „персијским коњаницима” није запосела читаву Европу. Државни саветник Стефан Стефановић Тенка, руски приврженик, предлагао је да Србија ступи у рат. Упозорен на Државном савету да Руси ратују далеко, да су аустријске армије на границама Србије, а османски гарнизони у српским градовима, Тенка је рекао да је „народ као и трава”, те да што га више косиш – то више расте.

Можда је пресудила мудрост митрополита Петра који је закључио да је чуо да трава расте после косидбе, али не и да одрубљене људске главе поново ничу на раменима. Слаби кнез Александар и његови олигархијски попечитељи добро су разумели да аутономна кнежевина одржавајући неутралност заправо доказује жељену независност. Разумео је то и опозиционар Илија Гарашанин, кога је због наводне привржености западњачким идејама са места председника владе (кнежевог представника) сменио лично руски кнез Меншиков (након што је збацио великог везира у Цариграду). Зато је, након што су Атину, Букурешт и Јаши заузеле стране војске, на најаву британског генералног конзула да ће бити окупирана и Србија, Гарашанин је одговорио да ће у том случају и сâм постати „гериљеро”. Србија у рату није учествовала, није се прославила ни победом ни мучеништвом, али је преживела. Показала је Француској, Великој Британији и Аустрији да је држава, Османлијама да је трибутарка само по имену, а Русији да јој је пријатељица, мада самостална.

Свима је доказала да је слободна. На одлукама Париског мировног уговора заснована је проширена аутономија која ће се четврт века касније изборити за независност. Уговором у Цариграду најављене су демократске промене, а њих ће 1858. озаконити немирна  Светоандрејска скупштина.

Живимо у време забрињавајуће слично Кримском рату. Мада, западне силе су данас декадентне и екстремне у свом опадању. Квинта и Руска Федерација су неспособне да створе нешто ново, истовремено моћне довољно да униште свет у нуклеарном холокаусту. Србија је опкољена највећим војним савезом у историји, који већ тридесет година ломи и њу и Русију. Око нас су несамосталне државе често младих, нестабилних нација. Ипак, имамо привилегију да живимо у време када око 82 одсто становника Србије о државној спољној политици мисли исто. То не значи да су нам елите јединствене, нити да су престале да раде стране агентуре, са буџетима који се могу мерити са највећим ставкама нашег државног буџета. У данима када нас ЕУ ставља под енергетску блокаду на предлог Хрватске, Албин Курти гради базе војске која се тако не зове, на земљи у српском власништву, Мило Ђукановић узвикује да неће дозволити српску и руску окупацију земље (тј. уставну равноправност српског народа), а у БиХ гуше Републику Српску и спремају некакву наранџасту револуцију, одлучни да око власти поделе наше странке истих програма – намеће се само једно решење.

Јединство нам је преко потребно. То јединство ништа не вреди без демократије. СР Немачка је пре десетак година, у време кризе из које је изашла као добитница, могла да успостави коалицију две највеће странке, које су од почетка „Бонске републике” оштро супротстављене. Србија је 1908, на почетку Анексионе кризе, добила концентрациону владу коју су чиниле безмало све странке, па је вођа напредњака Стојан Новаковић (са свега два посланика у скупштини) постао премијер, а Пашић био тек министар грађевине. Под Пашићевим председништвом формирана је 1914. коалиција у којој нису били само део Народне либералне странке и двојица социјалдемократа. У Француској је оваква влада, исте године, названа „Света заједница”.

Тајна је у томе да до успостављања статуса за наш народ у БиХ и ЦГ, те изласка из спољнополитичке и ратне кризе, политичке странке у овим српским земљама и Србији након сваких избора ступе у велику коалицију, при чему би изборни резултати одређивали првенство и распоред министарских места у тим концентрационим владама.

Непотпуна окупљања и поигравања овим концептом – као што је то био случај са кабинетима „народног јединства” током деведесетих година – имаће само супротан ефекат.
(Напредни клуб)

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa