Реприза међу корицама

Након књиге "Жртвовање краља – студије с темом: Мит у драмама Љубомира Симовића", књижевна критичарка и есејистичарка Јасмина Врбавац објавила је књигу "Три и по" у којој је сабрала књижевне критике прочитане (и одгледане) на државној телевизији, што у емисији "Метрополис", што у одличној(!) ауторској емисији "Вавилон". И сјајно је што је то учинила – таман тираж ове занимљиве књиге био три стотине примерака. Зашто?
Пре свега због тога што за разлику од ТВ продуката већине домаћих телевизијских стваралаца емисије из културе Јасмине Врбавац имају и тон и слику. Опште је место да телевизија даје најјаче нијансе културном моделу једне земље. Стога посао ТВ ствараоца није лак. Уколико се вратимо на терен емисија о књижевности, тај стваралац прво мора одабрати праву књигу у ово доба хиперпродукције. Јасмина Врбавац – садржај с краја "Три и по" то доказује –  уме да одабере праву књигу за приказ, да раздвоји популарну од оне друге књижевности, да скрене пажњу на издање вредно пажње, а и да се усуди и представи писце млађе генерације – ауторе које камере ретко кад усликају. Након тога Јасмина Врбавац поседује образовање и проницљивост какве критичар мора имати. Њене критике су прилагођене минутажи коју јој је телевизор дао (три и по минута!) и као такве су сажете, бритке, са нужним информацијама које гледалац очекује. Видљив је став критичарке, али презентован тако (због природе медија у коме ради и улози коју исти игра) да се критички суд не намеће ономе који с друге стране слуша и гледа. Иза свега тога иде и трећи корак у сложеном ТВ послу, слика. Заједно са тоном, слика покушава и у највећем броју случајева успева да учини главну ствар: да гледаоцу пренесе атмосферу књиге и учини да се овај за њу заинтересује. "Књижевност је апсолутно некомпатибилна са сликом која је по природи "дата на тацни", непроменљива и не захтева додатну имагинацију без које, пак, чар литературе не би ни постојала", рекла је у једном интервју Јасмина Врбавац, сажимајући тако главни задатак свога посла.

Критике дела домаћих и страних писаца које смо гледали у емисији, сада можемо читати уз угашени телевизор, што би значило да их можемо репризирати уз своје приватне слике, уз већ поменуту имагинацију какву литература подразумева.