Трамп из Лакташа

У главном центру за бројање гласова у Сарајеву, у току је поновно бројање гласачких листића за председника Републике Српске. Нико из Централне изборне комисије БИХ (ЦИК) са сигурношћу не може да каже докле ће бројање трајати.

Неколико дана? Сумњам. Неколико недеља? Најмање. Неколико месеци? Није искључено. Неколико година? А зашто би се ико томе чудио у земљи чуда, створеној да ври емоцијама, успоменама и меланхолијом. Кога ће на крају избројати, односно изабрати ЦИК – Милорада Додика или Јелену Тривић, потпредседницу Партије демократског прогреса (ПДП).

Од када је дао оставку на место креативног примерка хипи-Србенде из Босне и од када изјављује да унитарна Босна нема будућност, а да је његов главни град Београд, читава екипа међународних представника и политичких специјалаца из Вашингтона и Брисела, покушавала је да поново хипнотише Милорада Додика и Србе, обећавајући им како ће им бити много боље тек онда, када их више не буде.

Цртајући његов психолошки профил, као непрсканог Србина миротворца који је у својим Лакташима направио чудо уочи рата, па је у месту са 18.000 становника отворено 2.500 фирми, Амери су ноншалантно констатовали да ће такав капиталац лако плесати по њиховим нотама.

И било је тако све док се Миле није тргнуо и схватио да не жели да буде играчка, већ је почео да солира, одбијајући да прихвата инструкције америчких оперативаца који су ординирали по региону.

Окренуо се Русима и Путину, мађарски премијер Виктор Орбан постао му је политички побратим, примио га је у Будимпешти током поновног бројања гласова и честитао му на победи, а како је Додик још од 1998. године у највећим играма, схватио је да мора да створи још линкова, стварајући савез са Израелом и блокирајући сваку могућност Босне да гласа за пријем Палестине у УН.

Како Додик уме да броји до три, схватио је још нешто: Хрвати у Босни су годинама бесни што Бошњаци изгласавају њиховог представника у Федерацији Жељка Комшића, па је било лако убедити Загреб да Додик узме пуномоћје и постане њихов заступник у Босни.

Не чуди зашто је хрватски председник Зоран Милановић уочи избора посетио Милета у његовој хацијенди, а после одлуке о наводној нерегуларности избора, још је жешће кренуо на Јелену Тривић, далеко жешће и од самог Додика, тврдећи како се избројано поново броји зато што у селу Јеленине бабе њена унука није добила ниједан глас.

Шта се стварно десило? Додикова екипа тврди да се председник месне изборне комисије, постарији и слабовиди пензионер и сам чудио, јер је као и сви остали мештани гласао за унуку, али је Додикову нулу погрешно записао Јелени.

Тривићева је одмах реаговала, јер је знала да после Додикове посете Москви и сурету са Путином њој расту шансе, док ће Американци све учинити да се Миле осети као прасе на ражњу које треба вртети, али не на вашару, него у ЦИК-у, па је као лидерка опозиције, иако са имиџом Додика у штиклама, учинила две ствари. Затражила је ново бројање гласова и одмах отпутовала у Београд. Овде је организовала конференцију за штампу. Али, ето Јелене, ето и Милета!

Опозиција је све време градила перцепцију да је Александар Вучић на њиховој страни, што им је било веома битно, можда и кључно, па су доласком у Београд наставили да подгревају тезу о свађи између Додика и Вучића. Али, како је Миле искуснији и зна да Вучић не може званично да се определи, попут Орбана и Милановића, и Додик је проговорио из престонице. И Миле и Јелена знају да постоји само један град, зове се Београд! Тај Цецин рефрен Додик одавно сетно певуши.

Вучић од почетка тврди да неће да се меша у изборе у РС, а Додик да ће му Ацо, као озбиљан државник честитати тек када се објави званични резултат. Пошто су београдски новинари ономад инсистирали на питању да ли га Вучић заиста подржава, одговорио је: „Шта хоћете, да стално хода за мном и виче подржавам га, да би вама било јасно!”

С обзиром на то да је страшан притисак на Вучића око санкција Русији и Косова, још му је и Додик фалио, не бих се изненадио да је у питању договор да Миле сам брани западни део политичког „фронта”, као у Скорсезеовом филму „Двострука игра”.

Тривићевој је зато потребно да подиже тензију, па помиње 60 врећа за празне листиће, тако да је Бошњак, председник ЦИК-а рекао да је то – страшно. Друга чланица, из такође опозиционог СДС-а, рекла је, међутим, да председник ЦИК-а није добро разумео. Било је, рече она, 20 сумњивих врећа. Али, како свако изборно место има записнике и није их потписивала само Додикова владајућа коалиција, већ и опозиција, ови други зато не говоре о крађи, јер би испало да су и њихови чланови из ПДП-а и СДС-а учествовали у њој. Листићи су већ тамо и кад оптужују да је нестала нека врећа, како је то могуће, кад су и они чували?

Опозиција зато не прича толико о крађи, колико о регуларности избора. Они не споре резултате, већ то да Јелена Тривић није победила, па хајде да се броји поново.

У ПДП-у су током кампање лансирали спот, где је градоначелник Бањалуке Драшко Станивуковић голман и брани пенал типу изабраном да дублира Додика, мада је таквог тешко пронаћи, осим ако се не оживи Џејмс Кегни и попне се на столицу. Али сав штос је у томе је што су опозициони кандидати у дресовима симулирали да се ради о утакмици. Ни Српска без фудбала и постизборне фрке не може, па је уведен међународни ВАР!

На сваким претходним изборима, опозиција се жалила да судије не ваљају, односно ЦИК – који је састављен од представника СДА, затим Комшићевог ДФ-а и опозиције из РС. Милорад Додик нема ниједног свог човека у ЦИК-у, тако да ће га пребројавати његови политички противници, који сањају готово две деценије да му виде леђа. Утакмица се игра иако је завршена, а Кристијан Шмит мења правила у току изборне ноћи и даје већа овлашћења ЦИК-у.

Јелена Тривић је добила и судије и нова правила игре и сада јој само фали резултат. И зато тражи да се утакмица поново гледа и да она буде победник у бројању, иако је Додикова предност коју је потврдио ЦИК на 90 одсто пребројаних бирачких места износила 30.000 гласова. Ту су изненада стали!

Милету је на победи већ честитао и један од најутицајнијих републиканаца, извршни директор Савета за националну политику, једне од две највеће конзервативне институције у САД.

Тип се зове Боб Мекјуен. У Бањалуци је рекао да је Додикова победа истовремено и победа антиглобалистичког покрета, али је врло коректно рекао да резултате треба да потврди ЦИК. Мекјуен је боравио у РС и због комеморације „мисије Халијард”, спасавању америчких пилота током Другог светског рата, која се завршила у селу Бољанић код Добоја.

Мекјуен је играч кога Доналд Трамп веома поштује. Чланство у Савету за националну политику САД је тајно и само члан који то жели да се обелодани, може учинити, не откривајући остале.

Дакле, шеф тајног друштва републиканаца и Трамповац, потом Путин, Орбан и Милановић, уз Кинезе, подржавају Додика, док глобалисти у фраковима администрације САД и Брисела стоје иза Јелене Тривић. Тако изгледа на први поглед, јер на сличан начин на који је срушен Трамп, покушава се дрмање Милорада Додика.

Али у босанској магли, Трамп из Лакташа најбоље игра, те је право питање хоће ли његов омиљени певач Митар Мирић стићи на славље из београдског Шуматовца у којем седи сам, гледајући у мобилни телефон.

Да ли је Милорад Додик јачи и од судбине?