Плодно време

"Помози ми јер одбијам да разумем
смисао одвајања
оних које волим
од оних које волим."
(Из књиге "Киновар")

ПОЕЗИЈА
И најновија песничка књига "Киновар" ("Народна књига", 2007) потврђује да не претерујемо када кажемо да је Марија Шимоковић живи класик српске поезије, односно књижевности. У питању је чињеница коју смо не само вољни, већ и дужни да поменемо. По неком заиста чудном правилу најлошије смо обавештени о онима који уистину вреде. Стога није на одмет подсетити на неке од наслова њених ранијих књига песама - "Ишчекујући Јону", "Не бој се, ту сам", "Мајстор жудње", "Небески бицикл", "Пољубац Густава Климта", а има их још, те на прозну књигу "Сценографија за ветар", а и њих има још. Оно што повезује сва ова штива јесте кључна супстанца књижевности по којој се прави писац разликује од недоречених и недовољно развијених талената, оних што сину једном или двема књигама и потом стану, згасну.

Када говоримо о делу, онда заправо говоримо о идејности која је неопходни темељ било које уметничке творевине. Као и у претходним, тако и у овој књизи, Марија посвећенички развија идејни, основни слој текста, уграђује га у до сада већ супериорно промишљање поетике љубави (Агапе), да би из тог полазишта - центра - пажљиво истраживала оне контемплативне изазове који су неоспорно утемељени у искуству доживљајног, па тако и сазнајног. Исписивање такозване "књиге живота" јесте на првом месту неимарство идеја, филозофски таленат и знање који су готово по правилу блиски или спојени са умећем певања, без обзира на књижевни жанр.

Најновија књига песама Марије Шимоковић "Киновар" насловљена је по кључној боји универзалне алхемије, односно стваралаштва које, у овом случају, с пуним правом не преза од откривене жеље да обједини све постојеће. Киновар, или цинобер, јесте главни елемент алхемичарског бављења довршавањем стварности, а чиме другим осим уметношћу - зналачки справљеном смесом талога знања, искуства, мудрости, осетљивости на све постојеће, те трајне преданости религији љубави. Црвено је боја бесмртности, боја умећа настављања. Оно је наш поглед у сунце, али и сунчев зрак који се одражава у води - боја споја, нераскидиве спреге.

У песничком свету Марије Шимоковић алхемичар је мајстор слике, звука и речи, дариван вештином сажимања и посвећен очувању целовитости бивања. Тамо где се другима привиђају забрани и ограде, алхемичар види прозор, врата, или пак не види никакву границу. Он је парадигма слободе, зауздан тек упућеношћу у материју и слутњом. Један од алхемичара у "Киновару" свакако је лугар/отац који доноси смоквину младицу са Крита, из приобаља, где је настао и живи минојски мит, у континенталну пучину равнице, полаже је у ту земљу за коју је сигуран да ће се смоква у њој примити. Како зна да је критско тло лавиринта преносиво? Тако што путујући сопственим искуством увиђа да је лавиринт у свакоме од нас, те да је Аријадна збирно име бића која повлаче свако своје нити кроз тајну емоција и проживљеног.

Киновар има моћ да јарком бојом означи митско време у данашњем дану и обратно, да знано и још непознато, оно наизглед раздвојено, помири поетиком сунца. "Све што живи цитат је енергије", каже Марија, "а лепота је у предавању ономе што нас цитира". Песникиња одважно верује и понире у ту једност, у њој лагано намотавајући клупко обиља, не обазирући се на "доба периферије" у којем живи и које углавном слави поете - сакупљаче успутних занимљивости. Најјача енергија је, зна се, љубавна. Мелодија која опстаје јесте мелодија чежње, вапаја за спознајом о наставку онога што је наизглед прекинуто. Стога не можемо да погрешимо ако било коју њену песму доживимо као љубавну.

Дуг је пут до лепоте мудрости, а Марија Шимоковић га у овој књизи осликава прецизним спојевима лавиринта и спирале, хоризонталом приповести и вертикалом дубине разумевања. Стотину песничких исказа повезаних у књигу "Киновар" можемо читати као еп. "Плодно време боје киновара" јесте једињење сачињено од неколико препознатљивих митова и јунака. Марија вешто транспонује предање о двема Дедаловим творевинама - о критском лавиринту и Икаровим крилима као могућностима лутања и изналажења у "континенталном пределу свести", односно узлета и пада у зони жудње за разумевањем. У иронијској аналогији са класичним епом, јунаци њеног личног мита о Палићком језеру - животни саговорници - сликар Тикало и лугар, заправо отац, онај који исписује мапу воде - успевају да победе привид фрагментарности времена садашњег. Водоравна природа људске судбине, тај лавиринт у свакоме од нас, пресечена вертикалом дубине поимања, даје облик крста.

Марија Шимоковић је ретко успешан мајстор композиције обиља, стратег изналажења равнотеже између мисаоности, која има непромењену снагу бујице, и лепоте самог певања у којој свако може да ужива као дете опчињено бојом пламена. Како год читали ових стотину певања - у низу, пратећи "митологију насталу из игре", или насумице отварајући књигу, обележавајући поједине стихове који уистину постоје као песма за себе - нема бојазни да ћемо залутати ван Маријине мреже кружница, њене чврсто конципиране геометрије која "повезује сломљене слабине времена". Не само најновија књига "Киновар", већ и све оне које претходе доводе тумача у наизглед нову, а заправо сасвим природну позицију: немогуће је рашчланити укупност мотива Маријиног ткања, нити списатељица пред нас поставља такав захтев, али је исто тако немогуће одолети понирању у њен чистом љубављу осликан свет који се већ у првом читању нуди као одувек знан, наш.