Професор др Небојша Кнежевић, анестезиолог из САД: Медицина је постала бизнис

Анестезиолог др Небојша Кнежевић, редовни професор хирургије и анестезиологије на Универзитету Илиноис у САД, шеф за науку и истраживање једне од најпрестижнијих болница „Адвокат Илиноис Масоник”, где води и одељење за терапију бола и центар за клиничко испитивање лекова, недавно је изабран за председника Српско-америчког удружења лекара и стоматолога, гостујући је професор на Медицинском факултету у Београду, а годинама континуирано ради на повезивању наших лекара из дијаспоре са матицом, као и помагању нашим стручњацима који долазе на усавршавање у Америку. У разговору за „Политику” овај врсни стручњак истиче да је пандемија вируса корона променила много тога у нашим животима, да је медицина постала и бизнис, као и да рад лекара у САД није нимало лак.

Какве планове имате за унапређење односа медицинара који раде у дијаспори и оних који су у Србији?

Српско-америчко удружење лекара и стоматолога формирано је 13. септембра 1992. године и окупља лекаре и стоматологе који раде у САД. У почетку су били веома активни, а последњих година активности удружења су се смањиле. Сада смо добили идеју да га „оживимо” и проширимо на све здравствене раднике, медицинске сестре и фармацеуте. Ми не знамо колико тачно медицинара ради у САД, иако постоје процене да их има неколико хиљада. Циљ нам је да људи на нашем сајту могу да „кликну” на одређеног лекара и да се повежу. Такође, можемо да помогнемо младим колегама из Србије који желе да дођу на усавршавање, или да наставе своју каријеру у САД. Ја сам већ 19 година у САД и доста сам помагао нашим људима. Млади су долазили да раде на одређеним пројектима и стекну значајно искуство.

Због чега млади лекари желе да оду из Србије у САД?

Углавном због већих зарада. Али није ни тамо лако. Не желим да обесхрабрим младе људе, али када се лекар договара око плате у САД мора да има на уму да се доста новца одбија на разне дажбине, осигурања и порезе. Зато мислим да није нека огромна разлика у платама. Мислим да сличну зараду као у САД у Србији може да оствари лекар који предаје на факултету и ради на клиници, или у приватном сектору.

Колико се разликује рад лекара у Америци у односу на нашу земљу?

Радни дан је тамо дужи. Од 6 сати морамо да будемо на послу због предавања, а од 7 сати креће оперативни програм. Операције се изводе цео дан, до 19 или 21 сат. Притисак је мало већи на лекаре тамо. Опрема је боља, али видим да у приватним клиникама у Србији такође лекари имају добре апарате. Многе ствари су се промениле у САД, посебно након појаве вируса корона. Доста се чека на специјалистичке прегледе. То раније није био случај. Сада се чега месецима на ултразвучни преглед или на снимање на магнетној резонанци. Тамо је систем здравственог осигурања другачији и свако мора из свог џепа да дотира месечно одређени износ за то, зависно од врсте осигурања. Раније је било популарно осигурање које је покривало одлазак код изабраног лекара, који даје упут за одлазак код специјалисте, добија се одобрење од осигурања и плаћа се одређена партиципација. Међутим, премије за осигурање су поскупеле. Већина фирми је укинула тако нешто под изговором да треба користити боље пакете осигурања, које је скупље и које даје слободу да пацијент оде код кога год хоће да се лечи. Али проблем је што ви не знате шта ће вам осигурање „покрити”, а зна се да морате сами да сносите 20 одсто трошкова лечења. Дешава се да пацијент, на пример, мора да плати за неке анализе суму од 3.000 или 4.000 долара, па да тек онда осигурање покрива остало. На пример, ја сам за обичну лабораторијску анализу крви морао да платим 500 долара. Толико кошта отприлике и ултразвучни преглед. Без обзира на то што САД издвајају 18 одсто буџета на здравство, потребно су премије осигурања да бисте се лечили.

Да ли је медицина постала бизнис?

Мислим да јесте. Већина лекара поред базичне плате мора да ради што је могуће више да би добили већу зараду. То зависи од броја операција које имају. Тиме се мало удаљују од Хипократа. На срећу, ја сам на позицији шефа за науку и истраживање на клиници и не морам да „јурим” број операција и прегледа. Прихватио сам да радим за годишњу плату која је нижа, али барем не морам да радим на ивици издржљивости и по учинку.

Колико нас је ковид 19 оштетио?

Много нас је оштетио. Много људи је изгубило животе, посебно у првим месецима пандемије, када се о вирусу није много знало. Променио је понашање људи, код многих су се развили неки страхови, проблеми су избили на површину. Видимо последице короне на ментално здравље и пораст анксиозности и депресије. Почео сам да се бавим и психологијом и психотерапијом, посебно такозваном енергетском психотерапијом. Схватио сам колико је то важно у склопу терапије бола, којом се дуго бавим. Постоје случајеви да се емотивни поремећаји и проблеми манифестују неким боловима. Људи бежећи у бол добију неко оправдање и скрећу пажњу на себе.

Колико је присутан постковид синдром код људи који су прележали вирус корона?

У САД су се отвориле пре пола године клинике за лечење постковида, које воде интернисти. Не постоје стрикни критеријуми за постковид. Највећи проблем је што су озбиљни случајеви за лечење особа које су имале благе форме болести. Многи су вирус корона прележали на ногама, а заправо је захтевао да се „одлежи” и да се мирује. То је довело до разних последица, јер сваки крвни суд вирус напада. Људи се жале, на премор и несаницу, што такође има тај психолошки аспект. Колико ће проблеми трајати, зависи од особе до особе. У САД је проблем што људи имају јако мало слободних дана и луксуз је да се не иде на посао, па зато многи нису одлежали болест онако како треба.

Очекује ли нас ускоро крај пандемије вируса корона?

Оно што ме теши је то што смо на крају октобра, да бројеви оболелих и у Србији и у САД нису велики, а они који се заразе углавном имају благе клиничке слике. Али кључно је да сви који добију вирус морају да га одлеже и да се одмарају, како би се спречиле последице. Ипак, нећемо се још тако лако и брзо решити вируса корона, он ће и даље циркулисати, али не очекујем појаву неке нове мутације која ће бити велики проблем. АНТРФИЛЕ

Више од 90 одсто људи има бол у леђима

Ваша специјалност је решавање проблема са болом у леђима?

Статистика показује да више од 90 одсто људи искуси у животу бол у леђима. Број оних који имају тај проблем се повећава из године у годину, а пацијенти су све млађи. То је последица модерног начина живота, све више времена проводимо седећи или у аутомобилу, неправилно седимо и спавамо. Треба радити на превенцији и здравственој едукацији људи. Људи се данас слабо крећу и могу да раде, а да уопште не изађу из куће, јер сада све може да се поручи и да стигне на кућну адресу. То је посебно постало актуелно са појавом ковида 19. Иначе, бол је јако комплексна ствар и не постоји магичан лек. САД су имале дуго проблем са епидемијом коришћења опиоидних аналгетика, који су се раније користили само код пацијената са малигним болестима. Онда су се појавиле рекламе како нико не треба да трпи бол и да пацијенти треба да се обезболе. Онда су се људи размазили на неки начин и створили став да не сме ништа да их боли. То је отишло толико далеко да су, на пример, тинејџерима прописивани ти лекови када ваде умњак. Тако су полако људи почели да упадају у зависност од тих лекова – један зачарани круг. Доста се радило на едукацији лекара, па се смањило њихово прописивање. Али појавили су се илегални опиоиди, који се наручују онлајн, па је смртност због коришћења тих лекова и предозирања наставила да расте.

Признања струке и пацијената

Проглашавани сте за доктора године два пута у САД на основу утисака пацијената, а и колеге су вам доделиле значајна признања за најбољег у научном раду и едукацији специјализаната и супспецијализаната. Ту је и награда „Др Менчикати” за изузетна достигнућа у терапији бола. Колико су вам важна та признања?

Када много времена уложите у своју едукацију и много жртвујете од живота због лекарског позива, доста радите на истраживањима и публикацијама, онда свако признање значи да је неко препознао труд. Пре 50. године успео сам да добијем сва та признања и велика ми је сатисфакција што су ме и колеге и пацијенти изабрали. Срећан сам што сам од 2017. године гостујући професор на Медицинском факултету у Београду. Сада ми је циљ да направим својеврстан „ресет” програм, који ће помагати људима. У енергетској психотерапији је битно да се уз помоћ разних техника дисања ослободите стреса. То би било посебно значајно за лекаре.