Томсоном на Партизан

Да ли је тако морало бити?. Да ли наши клубови скоро увек морају да буду жртвени јарци на одру интереса великих у међународним куповима?. Ова и још многа друга питања могу се поставити после утакмице између Партизана и Фенербахчеа на препуном стадиону „црно – белих“ у врелој београдској ноћи. Ноћи у којој је наш првак показао једно ново, лепо лице и игром потпуно разбио екипу интернационалаца која је са огромним амбицијама кренула у борбу за пласман у Лигу шампиона. Нису гостима из Истанбула вредела сва та имена предвођена тренером актуелног европског првака, Шпанцем Луисом Арагонесом и новом звездом, првим стрелцем Примере у прошлом првенству, Гуизом. Партизан је у утакмицу ушао добро тактички спреман, тренер Јокановић определио се на први поглед за затворену варијанту која је преварила искусног Шпанца. Брана на центру игралишта није само био одбрамбени бедем, већ много више одскочна даска за брзе противнападе Партизанових стрелаца. И, видело се, „црно - бели” су већ у првих двадесетак минута просто разбили госте. Играчи Фенербахчеа једноставно нису знали шта их је снашло, а да су Богуновић и Диара били само мало присебнији репрезентативни голман Турака Демирел био би срећан да је и четири пута вадио лопту из своје мреже. Подсетио нас је у тим тренуцима Партизан на ону игру против прашке Спарте, пре много година, када су Галић, Хасанагић и другови просто самлели Чехословаке и испратили их са пет голова кући…

Али, авај. Када смо очекивали да острвски арбитар, Шкотланђанин Крејг Томпсон, да знак за завршетак првог дела и одлазак на одмор - уследио је прави шок. Звук пиштаљке за који смо мислили да означава крај, означио је нешто сасвим друго. Искусни Крејг хладно је показао на белу тачку, оцењујући дуел између Сикимића и Алекса на самој ивици шеснаестерца као прекршај за најтежу казну! Као да у његовој земљи овакви и слични стартови нису уобичајени и свакодневни и не завређују ни одмахивање руком, а камоли показивање на белу тачку.

Чист поклон гостима и сигурна реализација за анулирање свега оног лепог и мајсторског што је Партизан у првих 45 мунута приказао. Дотле, фудбалери Фенербахчеа нису имали нити једну повољну прилику, чак нису ни једном упутили иоле озбиљнији шут ка голману Божовићу. Нешто лепше од Шкотланђанина нису могли да очекују.

Са тако примљеним голом који је означио потпуну резултатски преокрет Партизан није могао да се опорави и потом је све било јасно.

Да се разумемо. Нисмо склони да за сваки неуспех наших спортиста било где и у било ком спорту окривљујемо судије. Напротив. Али у овом, Партизановом случају, Томпсон је био разорнији од злогласног „Томпсона”. Није једноставно желео д ризикује и допусти нашем шампиону да практично докусури фаворита и избаци га већ у Београду из даљег такмичења. Калкулација је јасна: новац који су Турци уложили и огромне амбиције много су важнији „онима горе”, него „неки тамо српски клуб” па макар и био учесник Лиге првака, а учешће у финалу Купа шампиона и блистав пут нашег шампиона до финала против тада неприкосновеног Реала, одавно су заборављени.

У сваком случају, јадиковке сада више не вреде, али ово што се догодило Партизану само је још један доказ колико нас мало цене и поштују у Европи, колико мало ауторитета имамо као земља и као некадашња фудбалска сила.

Жалосно, али је тако.

У Партизану треба да буду весни да ни у фудбалу, ако уосталом и у животу, победе нису увек најважније. Ма како то у данашњем свету отужно звучало, ипак је достојанствено држање у нанесеној неправди и част често много вреднија.