Праве адресе

ФОРМАТИРАЊЕ
Када су, забаве ради, корисници Интернета смишљали алтернативни наслов  Прустовог  романа У потрази за изгубљеним временом, њихове досетке  кретале су се од Лаку ноћ, мама до Марсел није геј. Заједничка им је била идеја да се поткаже различитост. Будући као Јеврејин, хомосексуалац, уметник и болесник увек у мањини,  Марсел Пруст је метафора Другог. 

Српска књижевност "главног тока" потискује  у други план Друго зато што се оно не може предвидети ни контролисати; у ери макар и накарадно тумачене политичке коректности  Друго се, истини за вољу, не може ни отворено анатемисати.  Хомосексуалци и етничке мањине ипак су и даље стереотипи и карикатуре, а сви дугови Другом покушавају се компензирати темама женског. Прагматично и помодно увођење женског писма у канон подсећа на примену политичке коректности – дозвољено је само оно што је алегорично и безболно.

Тако једино сликање женског јесте какво-такво сликање Другог: писање о женској судбини начин је да се проговори о маргинализацији, несолидарности и радикалној разлици.

Мирјана Митровић је још у књизи прича Свето стадо историју читала из искошене перспективе, али  је различитост тог читања примећена тек у оквирима фиктивне женске аутобиографије. Јунакиња њеног романа Емилија Лета  је и историјска и измаштана фигура чија судбина наликује посувраћеној бајци: супруг је напушта како би се оженио принцезом и тако постао цар и бог, уздигавши се  попут Марлоовог Тамерлана  –  од дна до трона.

Избрисана у име политичке амбиције, маргинализована и изолована, изложена понижењима и опасностима, Емилија доживљава препород кроз веру у Христа који је у њеном свету и времену још увек Друго – прогоњено и непризнато. Осетиће на својој кожи непријатељство скоројевића и моћника, али и бити награђена пријатељством обесправљених – робиња и  хетера. Привремено уточиште наћи ће у виминацијумској јавној кући, у коју "стид не улази", али не улазе ни предрасуде

У Прељубницима Виде Огњеновић Амалија Којић умало да постане трагична жртва заблуде да се идентитет открива потрагом за коренима. Њен свет се распада, не кад сазна да је усвојена, већ кад  се приближи биолошким сродницима чија су морална и емотивна упоришта  далеко и од света који је њу усвојио, и од вредности које је она усвојила. У покушају да помири разлике, Амалија ће изгубити супруга. Жена која је веровала у своју неспорну сталешку припадност елити, интелигенцији, свету срећних и сталожених људи доживеће ментални расцеп и емотивни слом, али се и срећно изборити за нову равнотежу. Амалијина недоумица да ли се идентитет гради на темељима порекла  које нисмо бирали или на темељима одлуке  о сталежу и вредностима којима ћемо припадати може се схватити као индивидуално, национално и родно опредељивање, али и као битка да се прихвати Друго.

Ових дана објављен и награђен избор прича Виде Огњеновић Права адреса одвешће читаоце у просторе мање заоштрених различитости – тамо где се потврда личних вредности тражи у пројекцији боље прошлости или успостављању идиле. У насловној причи списатељица преузима Чеховљеву мимику: главна јунакиња давну авантуру безброј пута претаче у анегдоту какву би Војислав Деспотов шеретски назвао "успоменом на дуго сећање". Вера Пиварски, варошка "госпођа-другарица", пародија даме и  заводнице, ступа у везу са немачким дипломатом служећи се преводилачким услугама кројачице Розе, углађене кћери предратног богаташа. Розина комуникација са Другим и умеће љубавног говора преотеће Вери њену авантуру. Љубав ће се настанити у језику који Вера не разуме и који никад неће научити.

Борба да се Друго призна и препозна може се из литерарне сфере преместити у политичку: у кампањи пред парламентарне изборе Вида Огњеновић је иступала као висока партијска функционерка, а Мирјана Митровић наступила у улози обичне београдске жене чији живот ремете историјске, политичке и социјалне турбуленције. Митровићева је играла себе у  телевизијском споту који је био  интимна исповест о несигурностима и страховима, о времену рата и економске кризе који су скретали једну списатељску каријеру са стаза афирмације и славе на стрепњу над несигурном будућношћу потомства, неисправним лифтовима и редовима за хлеб. Политичка инструментализација идентитета потиснула је алегорију у други план, али не и поруку: урбана  српска Еверywоман никад није слободна од историје која куца на прозор или излази из поквареног лифта. Историја је, на жалост, увек Оно Прво.