Мушараф остао без пријатеља

АНАЛИЗА ВЕСТИ

 Они који су дуго на власти, било да су је узели силом или на изборима, по правилу не успевају да се изборе с дилемом – када отићи.

У том положају ових дана је пакистански председник Первез Мушараф. Кормило друге најмногољудније муслиманске нације преузео је као генерал, главнокомандујући армије, у бескрвном пучу 1999, сменивши корумпиране грађанске политичаре.

У земљи која је, од стицања независности, на данашњи дан 1947, три деценије била под војним режимима, то није била нека велика новост. Нико, међутим, није очекивао да ће генерал, који се потом прогласио за шефа државе, за кормилом Пакистана остати толико дуго.

Вероватно ни он сам – али су му помогле околности изван његове контроле. Када је Америка, након напада Ал Kаиде 11. септембра 2001, повела „рат против терора”, и НАТО ушао у Пакистану суседни Авганистан у потрази за Осама бин Ладеном, Мушарафова важност је одједном порасла. Постао је главни амерички савезник у том (засад неуспешном) рату, што је њему и пакистанској армији донело помоћ која до сада премашила своту од 10 милијарди долара.

Мушарафове невоље почеле су са „талибанизацијом” самог Пакистана – преливањем исламског екстремизма из Авганистана – и настојањима генерала-председника да се притисцима за обнову демократских институција и партијске политике одупре у маниру типичног диктатора: смењивањем судија и затварањем политичара.

Тиме је успео да предупреди формално оспоравање свог новог избора за председника, у октобру прошле године, али је убиство бивше премијерке Беназир Буто у децембру закомпликовало унутрашњу ситуацију и додатно срозало ионако низак рејтинг председника који је у међувремену скинуо генералску униформу.

На изборима одржаним у фебруару, Мушарафова странка је претрпела велики пораз, да би владу потом формирала коалиција две највеће националне странке, Пакистанске народне партије коју је преузео удовац Беназир Буто, Асиф али Зардари, и Муслиманске лиге бившег премијера (кога је свргао управо Мушараф), Наваза Шерифа.

Иако и сами несложни, коалициони партнери су уједињени у једном: да Мушарафу виде леђа. Процес његовог опозива је већ почео – три од четири покрајинске скупштине већ су се изјасниле за „импичмент”. Идуће недеље процедура би требало да буде покренута и у националном парламенту, где би могла да траје највише месец дана.

У околностима када му је политичка судбина по свему судећи запечаћена, Мушараф је остао и без утицајних пријатеља. Како пише лондонски „Гардијан”, високе америчке и британске дипломате су у контактима са њим, саветујући му да се „часно повуче”, убеђујући истовремено у сврсисходност таквог решења и Зардарија и Шарифа.

Процена је да би одлазак Мушарафа допринео политичкој стабилизацији Пакистана, премда су гласне и сумње у способност цивилних политичара – оба лидера, и Зардари и Шариф, затварани су због корупције – да се носе са растућом претњом исламских екстремиста, који су се утврдили у северозападној пограничној покрајини, одакле не успевају да их истерају ни повремене војне акције.

Засад је нејасан и став најмоћније институције у земљи – пакистанске армије – чија је подршка неопходна да би се овако крупан политички потез спровео.

Поред армије, под увеличавајућим стаклом је и њена контроверзна обавештајна служба ИСИ, која је својевремено била „бабица” рађања талибана, а недавно су је чак и америчке безбедносне агенције осумњичиле за учешће у организовању напада на индијску амбасаду у Кабулу, са тридесетак жртава.

Улог је у сваком случају велики: Пакистан је поседник нуклеарног оружја и први сусед авганистанске кризе.

Да ли ће се Мушараф ипак повући? У јучерашњем говору на годишњицу независности (која се у Пакистану обележава дан раније него у Индији) позвао је на јединство и национално помирење, не помињући при том „свој случај”. Исламабадски дневник „Дон” у својој јучерашњој анализи ситуације прогнозира међутим да би Мушараф ипак могао да се повуче – највероватније у следећих 48 сати, пре него што „импичмент” формално буде стављен на дневни ред.