Брзи промашаји

Визија Драгутина Зеленовића, бившег републичког премијера, о брзим пругама Србије, иако стара већ 17 година, и данас увесељава сваког путника на железници. Многи министри и директори овог јавног предузећа били су успешни носиоци Зеленовићеве идеје, али исто тако и неуспешни реализатори његовог пројекта, јер је свака прича о бржим пругама постала још бржи промашај Србије. Сви до једног, скренули су са колосека обећања, које су обично давали на почетку мандата. Вагони су, све те године, крећући се брзином и до тридесет километара на сат, са неколико сати закашњења ипак довозили путнике на перон, а машиновође застајале да шмирглом обришу рђу са брзих пруга.

Из Владе Републике Србије, пре неколико дана, још једном је васкрсло старо обећање. Зарђале пруге, како се незванично најављује, биће подмазане кредитом од 4,14 милијарди евра, а возови ће се на неким релацијама чак кретати и пет пута брже него данас и тако развијати брзину и до 160 километара на час.

Милутин Мркоњић, који је 1992. године као директор ЦИП-а учествовао у покретању идеје о „брзим пругама”, после демократских промена истицао је како је за лош железнички саобраћај крива неспособна власт, а не то што Србија нема пара. Изгледа да су старе идеје у глави новог министра инфраструктуре оживеле истог тренутка кад је поново сео у фотељу, а о његовој способности поново ће, као и његовим претходницима, пресудити возни редови. Толико пута поновљена идеја, која данас изазива подсмех народа, почетком деведесетих увесељавала је државне функционере. То је пре неколико година у разговору за један београдски дневник признао и сам Мркоњић. „Још 1992. године покренули смо пројекат брзе пруге Србије, на шта су нам се сви смејали. Власт СФРЈ није много улагала у железницу, јер су се они као господа возили колима, а не возом, због чега је данас железница у очајном стању”, присећао се Мркоњић.

Уочи Нове године и Миланко Шаранчић, генерални директор „Железница Србије”, рекао је да би Србија могла до 2015. године да располаже бржим пругама на којима би максимална брзина била око 160 километара на час. Он је тада навео да би за комплетни развој пруга у Србији било потребно око 10 милијарди евра и да има чак 429 километара пруга на којима није могуће развити веће брзине од 30 километара на час.

О модернизацији железнице и бржим возовима говорио је и Велимир Илић, тада министар за инфраструктуру, па је пре нешто више од годину дана обећао да ће до следеће прославе Дана железничара (15. септембра) за почетак обновити све железничке станице у Србији. У свега неколико њих зашли су мајстори са четкама и метлама.

Марија Рашета-Вукосављевић, бивша министарка саобраћаја и телекомуникација, осим због афере око опремања тадашњег Аеродрома „Београд”, пала је и на испиту из брзих пруга. Као и њени претходници, обећавала је редовније доласке возова и подсећала да се у железницу није улагало, да се чак 42 одсто од укупне дужине пруга вози брзином од 60 километара на час и да постоје 132 црне тачке где је брзина мања од 30 километара на час.

Није ни чудо што је узречица „брзе пруге” добила погрдно значење и што читаво друштво посматра железницу кроз те две речи. Тако се на Интернету може пронаћи гомила фотографија потписаних овим речима. Ако је за утеху, самим тим што се налазимо на Коридору 10 и Србијом ће једног дана протутњати брзи возови, питање је само колико њих ће пре тога закаснити на перон.

Аница Николић

-----------------------------------------------------------

Смене у железници

„Железнице Србије", како „Политика" незванично сазнаје, ускоро очекују кадровске промене у менаџменту тог предузећа. Функцију генералног директора српских железница тренутно обавља Миланко Шаранчић, кадар Нове Србије.

Његово име повезује се са афером око куповине половних локомотива и моторних путничких гарнитура из Словеније и Шведске. У случају словеначких локомотива, замерено му је што је набавка обаљена преко посредника. То је била фирма „Сибекс", која се пре тога бавила продајом гардеробе у бутицима.

Он је сумње и оптужбе демантовао.

Е. Р.